Празан новчаник

Вјероватно постоје многи љубитељи салате са пилетином које није потресла информација да је преко ноћи поскупјела за марку и по. Са друге стране, већи дио љубитеља овог дијеталног доручка ипак је одлучио да прекине традицију те пређе на нешто јефтинију туна салату. Међутим, ова и слична поскупљења нису ту због корекције наших нутриционистичких календара, већ као подсјетник на то да раст цијена никада не долази сам. Он полако, готово непримјетно, поједе свако повећање плате тако да, ма колико вољели пилетину мораћемо мало "шарати" од јутра до јутра.

Зато право питање није колика је просјечна плата у Републици Српској већ шта се за ту плату може купити. На крају дана, статистика нам не плаћа рачуне, не пуни корпу у маркету и не сипа гориво у аутомобил.

Додуше, плате јесу веће него прошле године и то нико не треба да спори, просјечна мјесечна примања порасла су за нешто више од 130 КМ. Међутим, истовремено су расле и цијене хране, услуга, становања, комуналија и готово свега што чини свакодневни живот тако да прва статистика мора да иде раме уз раме са другом. Због свега овога велики број грађана, и поред веће плате, нема осјећај да живи боље.

Ако повећање плате не прати могућност да породица лакше живи, онда се грађани с правом питају гдје је нестало то повећање. Разлика између зараде и реалних трошкова живота за многе је постала непремостив кањон, а додатни разлог за опрез зачињава и податак да Српска још увијек значајно заостаје за просјеком Европске уније када је ријеч о бруто домаћем производу по становнику. То значи да наш економски раст још није довољан да обезбиједи животни стандард какав грађани очекују и заслужују.

Зато расправа о платама не смије да стане на износу просјечне зараде. Она мора да обухвати цијене, инфлацију и стварну куповну моћ. Јер грађане не занима колико пише на платној листи, већ колико намирница могу ставити у корпу, колико рачуна могу платити и да ли им на крају мјесеца остане нешто више од празног новчаника.

Док год је одговор на та питања разочаравајући, раст плата ће бити добра вијест само на папиру. Најбољи показатељ економског стања није просјечна плата, већ питање да ли грађанин на крају мјесеца мора да одустане од нечега што му је до јуче било сасвим уобичајено.

Сваки нови талас поскупљења подсјећа да економске бројке имају смисла само онда када их грађани осјете у сопственом новчанику, а не искључиво у статистичким извјештајима. Док се тај јаз не смањи, расправа о расту плата остаће више утјеха за табеле него разлог за задовољство оних који од своје зараде живе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.