Правда на боловању

Постоје судски процеси који трају дуго због сложености предмета, а постоје и они који трају дуго јер никада није постојала стварна намјера да се окончају. Суђење Атифу Дудаковићу, бившем команданту Петог корпуса такозване Армије БиХ, припада овој другој категорији, као живи споменик системској опструкцији правде за ратне злочине почињене над Србима.

Процес траје већ деценијама. Нису помогли ни узнемирујући видео-снимци на којима се чују наредбе о убијању српских цивила и паљењу српских села током операције "Сана 95". Све ове године правосуђе БиХ није успјело да донесе правоснажну пресуду. У међувремену, једино што је напредовало јесу године, дијагнозе и вјештачки налази. Судски процес је једноставно заробљен у лавиринту одгађања, медицинских процјена и процесних препрека. "Званични" разлог за готово сва одгађања јесте здравствено стање оптуженог иако се Дудаковић већ годинама појављује на јавним скуповима, држи патриотске говоре, па чак учествује и у саобраћајним несрећама као возач у вријеме када би, према "налазима", морао строго да мирује.

Очигледно је у питању посебна врста здравственог стања, она која онемогућава сједење у судници, али не и стајање за говорницом. Суд БиХ ни у једном тренутку у томе није видио разлог за преиспитивање мјера, нити је прихватио приједлог Тужилаштва да се оптуженом одреди притвор због кршења забрана. Нови налази "медицинског вјештака" поново пријете да процес ставе на неодређену паузу. Формално - због ризика по здравље оптуженог. Суштински - због хроничног одсуства воље да се овај предмет доведе до краја. Правда је, чини се, и даље у фази мировања, а њен повратак на посао зависи од здравственог картона оптуженог.

Случај Дудаковића, нажалост, није изузетак, већ правило. Он се савршено уклапа у образац који траје већ три деценије и који карактеришу селективна правда, различити аршини и готово педантна њега процесне спорости када су у питању злочини над Србима. Ејуп Ганић, један од кључних политичких актера у Сарајеву почетком рата, већ годинама је предмет судског поступка због злочина у Добровољачкој улици. И тај случај се циклично отвара и затвара, без јасне намјере да се икада оконча.

Када се ови предмети посматрају заједно, постаје јасно да је биолошки проток времена најпоузданији савезник оптужених. Што процес дуже траје, то је мања вјероватноћа да ће икада добити епилог. Процесне игре, медицински налази и институционална незаинтересованост постали су ефикаснији од било какве амнестије. Зато суђење Дудаковићу данас више није само правни поступак. Оно је још један тест кредибилитета правосуђа и одговор на питање да ли је ова земља у стању да се суочи са свим злочинима из прошлости - или ће правда и даље бити селективна и често на боловању. За српске жртве тај одговор је, нажалост, већ одавно познат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.