Позориште у кући

Ако је политика у Републици Српској икада личила на шах, данас више личи на партију у којој играчи не само да сами себи обарају фигуре, него то проглашавају за стратегију.

Док власт користи предност искуства и уигране дисциплине, опозициони блок дјелује као ансамбл у којем свако свира свој инструмент, у свом ритму и тоналитету. Договори трају краће од саопштења за јавност, а јединство се најчешће заврши већ у реченици у којој је најављено.

Тако је у СДС-у недавно одиграна нова епизода у серијалу званом "Кандидат". Предсједништво странке сматрало је да би за предсједника Српске требало предложити Драшка Станивуковића. Главни одбор сматрао је пак другачије, те је из рукава извучен Бранко Блануша. И тиме је завршен први чин. У другом Игор Црнадак и Небојша Вукановић су пријавили коалицију за Народну скупштину. Формално, политички савез. Практично, документ који је у тренутку потписивања већ почео да производи будуће недоумице, али и раздоре. У политичкој пракси, то је већ добро познат жанр - коалиција са одложеним дејством. Недуго затим Милан Савановић, напушта редове Листе за правду и ред. До кулминације незадовољства долази када је одлучено да Црнадак буде носилац листе у изборној јединици три, а не неко домаћи. Савановић је након тога најавио политички обрачун са Вукановићем, поручујући да зна много о финансијским малверзацијама свог бившег шефа. Зашто је до сада ћутао о истим?!

Гледајући све ово, тешко је одољети утиску да се опозиција много интензивније бави собом него политичким противником. Док се унутрашње линије фронта помјерају из дана у дан, бирач остаје као посматрач који покушава да схвати ко је уопште против кога, и да ли је власт у тој причи уопште морала нешто да уради, осим да сачека. Посебно је занимљиво што се све ово дешава прије него што је кампања почела. Ако је ово генерална проба, онда премијера пријети да буде много бучнија. До избора би се могло потрошити више енергије на неспоразуме него на представљање програма.

Наравно, када се упале камере, сви ће поново говорити о јединству, историјској шанси и неопходности промјена. А када се камере угасе, наставиће се стара пракса, ко је кога прескочио, искористио и ко је коме политички захвалио. Има у свему томе и неке утјешне логике. Грађани Републике Српске бар не морају плаћати улазнице. Политички театар се игра бесплатно, у континуитету и без паузе. Некада се гледала телевизијска серија "Позориште у кући", а данас се у Републици Српској гледа њена политичка верзија, само што је сцена шира, улоге озбиљније, а заплети мање вјероватни, али много стварнији. Само остаје дилема, да ли је ријеч о комедији која повремено личи на трагедију, или трагедији која је одавно прихватила да мора да буде забавна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.