Поздрав из земље благостања

Институције, како оне на нивоу БиХ, тако и ентитетске, не знају за кризу. Са друге стране становници ове земље се већ годинама, па и деценијама, суочавају са све већим економским притиском који их је довео на ивицу преживљавања.

Они који воде институције на терет ових других који једва састављају крај са крајем, једу, пију, путују по звучним свјетским и европским дестинацијама, облаче се, љетују и возикају у лимузинама купљеним преко леђа осиромашених грађана. Живе, најкраће речено, лагодним животом о којем обични људи у овој накарадној земљи могу само да сањају.

Криза у БиХ, очигледно, живи само међу обичним народом, који још држи ову државу на ногама, док је институције свјесно, већ деценијама, урушавају. Јер, како другачије објаснити њихову растрошност када су у питању гозбе, путовања, аутомобили и луксузни домаћи и инострани хотели?
Новца за те лагодности увијек има и увијек ће се наћи у каси коју пуне грађани. То из мјесеца у мјесец потврђују одлуке надлежних, док се народ само хвата за главу јер са платом коју добије не може да преживи ни десет дана.

То они који доносе одлуке нити виде, нити чују. Они живе у некој својој финансијској димензији у којој нема хорор филмова чији је сценарио писан на тему преживљавања. На свако расипништво надлежних народ углавном само слијеже раменима. На такво понашање су навикли па би једноставно изгубили тло под ногама када би неко од функционера рекао да ће задржати аутомобил стар коју годину и да неће купити нови од 100.000 марака или више. Да се разумијемо, неће се грађани онесвијестити од шока, јер се нешто такво у овој земљи никада неће ни десити.

Доносиоци одлука истовремено и дају зелено свјетло послодавцима да, поред све те муке, пљачкају раднике. Због непоштовања прописа већина радника у приватном сектору не добија накнаду по основу минулог рада, нити има законом дефинисане дане годишњег одмора. Када би их човјек питао шта је то регрес, многи не би знали одговор. То је сасвим јасна слика тога како народ у овој земљи живи.

Обичан народ овдје још има душу, поштовање и спремност да помогне другоме, док је у надлежним институцијама на свим нивоима то потпуна непознаница. На тим адресама одавно доминирају искључиво интереси, ухљебљење и потпуна одсјеченост од стварности.

Највећа трагедија ове земље је то што су грађани навикнути на понижење од стране оних које сами плаћају. Док народ преживљава, институције и њихови челници се понашају као да живе у земљи благостања. И зато БиХ не урушава криза, већ они који су од власти направили лични луксуз, а од народа таоце сопствене бахатости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.