Пожари као опомена

Пожари који су ових дана захватили више крајева Српске, али и дијелове БиХ и региона, поново су нас подсјетили колико је мало потребно да се мирно љето претвори у борбу за сваки комад земље и сваку кућу на ватреном путу. Од Невесиња, Гацка и Требиња, преко Зворника и Лакташа, до Бањалуке, слика је слична. Ватра букне, терен буде неприступачан, вјетар уради своје, а онда на сцену ступају ватрогасци.

Добро је што, када се све сабере, није било већих посљедица по људе. Куће се могу обновити, штета надокнадити и имовина осигурати, али људски живот не може. "Кривци" су махом исти. Негдје је то људски немар или неисправна машина, а негдје су сува трава, високе температуре и вјетар довољни да од малог пожара настане велики проблем.

Много је важније шта и како треба да се понашамо прије него што ватра букне. Гашење је посљедња линија одбране, а права борба почиње са чишћењем растиња, одржавањем противпожарне опреме, контролом депонија и улагањем у опрему и људе. Не може нам стратегија сваког љета бити да чекамо дим изнад брда, па тек онда да се питамо ко ће и са чим да га сузбија.

Уз пожаре, ових дана слушамо и о несташицама струје, проблемима са водом и тешким условима за живот. Када се све споји са врућинама и неприступачним тереном, човјек заиста помисли да се приближава смак свијета. А онда стигне захлађење и сви се понадају киши. Само што и ту почиње друга брига, јака киша већ сутра може донијети бујице и поплаве.

Ни регион није поштеђен. Сличне слике стижу из Сјеверне Македоније, а широм Европе гледамо исту причу. Природа нам све чешће показује колико је танка граница између нормалног љета и ванредне ситуације, а отвара се и питање солидарности.

У међувремену, како се приближавају избори, све више слушамо шта је ко урадио, ко је отворио више вртића, игралишта и путева, ко је више изградио и ко има веће заслуге. Све је то важно за живот једне заједнице, али једнако су важни и очишћене површине, уређени путеви, опремљене службе и људи спремни да реагују када ватра крене.

Зато је важно да из ових пожара нешто научимо и да не чекамо наредни август, нови вјетар и нови дим изнад кућа да бисмо поново причали о истим стварима. О пожарима треба говорити током цијеле године, јер одговорност за безбједност није само на онима који гасе пожар, већ и на институцијама, локалним заједницама и сваком од нас. Ватрогасци ће, као и увијек, изаћи на терен. Питање је хоћемо ли ми свој дио посла урадити прије њих. Када ватра стигне до кућног прага, за превенцију је већ касно. А најбољи пожар је онај који није ни стигао да постане пожар.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.