Дјеца нису дуг

Алиментациони фонд Републике Српске почео је да ради прије нешто више од мјесец дана, а већ је запримио више од 60 захтјева.

То нам говори да је био потребан и да нажалост живимо у друштву у којем превише дјеце испашта због родитеља који избјегавају своју законску и моралну обавезу.

Ниједно дијете не смије бити кажњено зато што су се родитељи развели или зато што је један од њих одлучио да заборави властите обавезе.

Због тога је хвале вриједан потез државе која је формирањем Алиментационог фонда морала стати између дјеце и неодговорних родитеља.  У томе нема дилеме, али већ на почетку постаје јасно да  фонд није рјешење, већ санирање посљедица. Износ од 229 марака тешко може покрити и дио онога што је данас потребно за нормално одрастање.

Још већа непознаница јесте како ће систем изгледати за неколико година. Фонд ће исплаћивати новац, а онда ће држава судским путем покушавати да га наплати од родитеља који алиментацију избјегавају. Искуство нас учи да су такви поступци често дуги, неизвјесни и без стварног епилога. Уколико наплата буде спора, а број захтјева буде растао, оправдано је питати колико ће овакав модел бити одржив. Највише ипак треба да нас забрине оно што се крије иза статистике. Шездесет захтјева за мјесец дана значи да постоји најмање толико дјеце чији су родитељи заказали тамо гдје нису смјели.

Ипак, било би непоштено све свести на безобзирност, јер међу онима који касне с алиментацијом има и људи који једва преживљавају, раде за минималац или су остали без посла. То их не ослобађа одговорности према дјеци, али подсјећа да се породичне трагедије често хране економским проблемима. Тешко је очекивати стабилне породице у држави из које људи одлазе зато што од свог рада не могу пристојно живјети.

Због тога Алиментациони фонд не би смио постати изговор да се заборави стварање друштва у којем ће родитељи имати посао, сигурну плату и могућност да сами издржавају своју дјецу. Ниједан фонд не може замијенити родитеља, као што ниједна буџетска ставка не може надокнадити изгубљену одговорност. Он лијечи посљедице, међутим узроци остају исти, а то су  несавјесни родитељи, спори судови, али и друштво у којем превише људи не може достојанствено да живи од свог рада. Док год је тако, фонд ће, нажалост, имати све више посла.

Њемачки филозоф Артур Шопенхауер сматрао је да је "саосјећање темељ морала". Када родитељ ускрати дјетету оно што му припада, нестаје и саосјећање и морал. Када држава мора да преузима туђу родитељску обавезу, онда је јасно да проблем одавно није само породични, већ друштвени. Највећи успјех Алиментационог фонда не би био да сваке године исплаћује све више новца. Био би да једног дана готово и нема коме да исплаћује, јер родитељи извршавају своје обавезе, а људи од свог рада могу да издржавају породицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.