Посљедња шанса

БиХ је на прагу десетих по реду општих избора у својој новијој историји која је почела да се пише пред крај деведесетих година прошлог вијека - договором у Дејтону који је, потом, додатно овјерен потписима у Паризу.

Од тада су прошле пуне три деценије, а и даље нас изнад главе, без обзира на то с које смо стране међуентитетске, притишће колонијална управа у виду Канцеларије високог представника (ОХР).

Пуне три деценије тај модерни бич је својствен само нама у цивилизованом свијету и 21. вијеку. Добу у којем све "пуца" од демократије и људских права. Само је образа све мање, али...

На знаним и незнаним адресама у овој нашој земљи су завршиле милијарде марака одобрених за, само бог зна, какве пројекте и реформе под изговором да нам се "нађе" за живот и суживот. Добар дио пара је, једноставно, како се тврди, испарио, али није нестало оно што нам не да напријед.

БиХ чине Република Српска и ФБиХ. По тој садашњој и уставној дефиницији, без Републике Српске и ФБиХ нема ни БиХ, а на темељу те чињенице логично би било да се сви труде да буду у што бољим односима да би, на крају, та иста БиХ и опстала. Али...

БиХ годинама преживљава. Опстаје на интересима појединаца са овдашњим именима и презименима и оних из такозваног модерног свијета који све то, гле чуда, забораве када кроче на ово, наше тло.

Углавном због тога три конститутивна народа, односно њихови политички представници годинама не успијевају да пронађу заједнички језик и једном за сва времена утврде политике које би ишла у правцу поштовања основа на којима почива земља у коју се куну.

А у њима јасно пише да се БиХ састоји од Републике Српске и ФБиХ. Без њих, нема ни ње. Јасније не може бити. Али...

Федерални политичари, добар дио њих, и данас живи на оним политикама у којима нема мјеста за конститутивне народе. И то се не крије, већ се више и више отворено пише и говори, што се одржава и на укупне односе.

Ни Хрвати нису задовољни, мање-више, из сличних разлога као и Срби. Јер се настоје и они утопити у унитарну државу. У слагалицу од које Бошњаци не одустају и у коју вјерују да је заслужују. И да то тако мора.

Сва три конститутивна народа у овој земљи, као и сви које ословљавају са "остали" заслужују боље. Заслужују нормалан живот, а не сталне политичке стресове. Заслужују боље плате, а не да слушају како функционери, радили или не радили, само по тој функцији згрћу хиљаде и хиљаде марака и то на мјесечном нивоу. Годишње суме да и не помињемо.

Нема земље на свијету у којој политика не кроји барем дјелић свакодневног живота, али никоме здраве памети не може да буде нормално да им странци диригују живот од јутра до сутра. У БиХ је тако и све су прилике да су идући мјесеци, можда која година, посљедња шанса да постане нормална.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.