Посљедња европска колонија

Нема много држава на свијету које за себе могу рећи да су суверене, а да њихове законе може мијењати неизабрани странац. У Европи постоји само једна. Зове се БиХ.

Тридесет година након Дејтонског мировног споразума БиХ је и даље под политичким старатељством ОХР-а. То није доказ снаге међународне заједнице. То је признање да је тридесетогодишња политика према БиХ доживјела неуспјех.

ОХР је одавно престао бити гарант мира. Постао је гарант политичке неодговорности. Бонска овлашћења, умјесто привременог механизма, претворена су у трајни инструмент којим је одговорност пребачена са домаћих институција на страног арбитра.

Док год постоји неко ко ће на крају пресјећи политички спор, домаћи лидери немају стварни мотив да сами дођу до компромиса. Једни за све криве високог представника, други га призивају сваки пут када им изборна математика не иде наруку. Тако су сви добили алиби, а највећи губитник постала је сама БиХ.

Али постоји још важнији разлог због којег је управо сада вријеме да се ОХР угаси. Свијет више није исти. Епоха у којој су западне силе без отпора обликовале политичке системе других држава полако остаје иза нас.

Највећа промјена долази из Вашингтона. Нова америчка администрација све јасније напушта концепт изградње држава и нација путем спољних интервенција.

Зато није случајно што и утицајне америчке организације, попут "Херитиџ фондације", све отвореније доводе у питање оправданост постојања ОХР-а. Ако БиХ након три деценије не може без страног супервизора, онда је концепт пропао. Ако може, онда ОХР више нема разлог да постоји. Управо зато ОХР никада није био на тањем леду.

Парадоксално, његови највећи заговорници више нису у Вашингтону, већ у дијелу европског политичког естаблишмента који и даље вјерује да се Балканом може управљати методама из деведесетих година. Европа говори о владавини права и суверенитету, а истовремено брани институцију која је супротна и једном и другом.

Још је већи парадокс што дио бошњачке политичке елите и даље у високом представнику види коначног арбитра политичких процеса. Када нема договора, призива се интервенција. Када нема већине, очекује се страна одлука.

Тридесет година било је више него довољно. Ако БиХ није способна да управља сама собом, онда је пропао читав концепт међународног протектората. Ако јесте, онда ОХР више нема ни политички ни морални разлог да постоји. У оба случаја закључак је исти, дошло је вријеме да буде угашена посљедња европска колонија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.