Пораз и побједа

Сјајна ствар за разумијевање друштвено-политичких процеса у које су, сасвим логично, укључени и медији догодила се прошле седмице, када је један сарајевски портал објавио текст у којем аутор негодује због колумне уредника агенције Анадолија у којој пише о Сребреници, али нигдје не помиње геноцид. За само неколико часова дигла се фрка и галама толико јака да је Анадолија убрзо повукла текст са свих својих платформи.

Откуд једном Турчину (Анадолија је турска агенција) право да пише текст о Сребреници, а да злочин из 1995. године у том градићу не назове геноцидом, завапила је чаршија јасно и гласно сличним тоном као што је прошле године Емир Суљагић закукао кад су се поједини чланови Делегације ЕУ у Сарајеву "усудили" да обиђу српско гробље у Братунцу.

Шта год, прије свега Срби, мислили о сребреничким догађајима, сарајевској друштвено-медијској елити потребно је честитати за борбу за наратив који форсирају. Код њих о том питању нема пуно искакања и солирања, а ако се било ко усуди да дирне у наметнуту "истину" о догађајима из прошлог рата, моментално бива нападнут, облаћен, флекован, уваљан у блато, означен као четник, геноцидаш, фашиста...

Сијасет је примјера из ближе и даље историје међународних односа у овој земљи који то доказују, а свако ко бар мало има прилику да се бави јавним послом и исказује ставове прошао је кроз ту врсту "топлог зеца".

И то је само потврда старе утврђене тезе да сви у Сарајеву мисле исто о Србима, Српској, Србији, Додику, Вучићу, Караџићу, небитно из које партије долазили, у којем медију радили или каквој организацији припадали. Ко се усуди да каже супротно, обично бива протјеран. Буквално. Да не помињем имена сад, зна се ко је у питању.

У том смислу потребно је честитати и Србима, али због друге ствари.

Три деценије након рата непобитно је јасно да у српској јавности постоји највећи степен плурализма на комплетном подручју бивше Југославије. Само у тој јавности постоје ликови који несметано, а почесто и добро плаћено, рују и пљују по властитом народу, његовој историји, идентитету и цркви.

Само унутар српског корпуса постоје ликови који Србе називају четницима, геноцидашима, фашистима и сличним епитетима, а да због тога не бивају протјерани. Буквално. Да не помињем имена сад, зна се ко је у питању.

И то је истовремено наш велики пораз и побједа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.