Политика искључивости

Када Бошњаци не могу, или не желе, да изусте "Република Српска" па умјесто тога изговарају "Ер-Ес, као босанскохерцеговачки ентитет" и када, опет, они загриженији не могу да изговоре ни "Ер-Ес", већ "мањи бе-ха ентитет", они нескривено показују сопствену фрустрацију, страх, геополитичку позицију, сопствену визију земље, однос према једном дијелу својих суграђана, однос према сусједима, идеологију и вриједности за које су спремни да се боре, али и много штошта друго.

Као да Срби, уколико би заступали исти однос, не би могли рећи: "Ви из ФБиХ", јер се у српском језику слова не изговарају појединачно као "Еф Бе и Ха". Или умјесто што Срби говоре: "Ви из Сарајева", примјереније би било рећи: "Ви из федералног Сарајева", јер постоји и Источно Сарајево, које је, такође, Сарајево. 

Ако се каже само "Сарајево", онда то са међународно-правног аспекта подразумијева читаву Босну и Херцеговину, када се узме у обзир да је Сарајево њен главни град. То подразумијева све заједничке институције у којима се налазе и Срби и Хрвати. Само ми који живимо у Босни и Херцеговини знамо да се мисли на бошњачке партије ако кажемо "сарајевске партије". Међутим, у перцепцији из иностранства то подразумијева партије које су организоване на државном нивоу. Бошњаци то знају и потпуно свјесно настоје да се само њихова политика извана посматра као босанскохерцеговачка, а све остале да су антидржавне, рушилачке, сепаратистичке, неевропске па стога противничке Босни и Херцеговини. Не пада им на памет да странцима, који можда имају предрасуде према Србима, кажу: "Босна без Срба је само ријека, а не и држава".

Вучићево крило

Наведено објашњење даје одговор на питање како је било могуће да на свим дозвољеним столицама за делегацију БиХ на засједању Генералне скупштине Уједињених нација сједе представници само бошњачке политике када се гласало о резолуцији о Сребреници. Срби из Босне и Херцеговине и српско становиште када је ријеч о овом питању били су потпуно и свјесно истиснути из Босне и Херцеговине па се гласало "за резолуцију".

Нису ли Бошњаци тим својим потезом гурнули Републику Српску и српски народ из Босне и Херцеговине Александру Вучићу у крило, јер је, објективно, на наведеној сједници Генералне скупштине Уједињених нација он једини заступао политичко становиште Срба из Босне и Херцеговине? Бошњаци су показали да у Босни и Херцеговини коју они граде нема мјеста за политичко становиште једног од три народа, чији политички колективитет треба да штити државни Устав. Ако на овом примјеру није прекршен Устав Босне и Херцеговине, онда су сви писмени људи у овој земљи потпуно луди. 
Зашто нико из Републике Српске никада није поставио питање пред Уставним судом Босне и Херцеговине о кршењу уставне позиције српског народа у ситуацијама када је Босна и Херцеговина гласала за било шта, у било којој међународној организацији, што није укључило вољу и став српског народа у Босни и Херцеговини? А таквих гласања је било много. Ако се сумњало у пристрасност Уставног суда Босне и Херцеговине, без обзира на правичност у меритуму, постоје надлежни међународни судови у које би се Република Српска могла поуздати. Ако та питања не може да покреће Република Српска, може Република Србија, као гарант Дејтонског споразума и уставне позиције конститутивних народа у Босни и Херцеговини. Могло се бар покушати, али ниједном није. 

Бошњачко сљепило о томе ко руши, а ко гради Босну и Херцеговину је превршило сваку мјеру. Безброј је случајева у прошлости гдје су потези који су били окренути директно против уставног права српског народа били проглашавани као врхунски босанскохерцеговачки патриотизам. Уз диригентску палицу "самопроглашеног цара" Босне и Херцеговине, посљедњих мјесеци бошњачке судије и тужиоци су поданички пристали да буду саставни дио злочиначког подухвата укидања суверенитета своје државе судећи легално изабраном предсједнику половине земље по закону који је сам "цар" наметнуо. Тиме их је натјерао да укину не само суверенитет државе која им је "једна и једина", већ да одустану од достојанства, струке, професионалне етике и своје муслиманске вјере.

Сматрали су да ће фрустрирајући Србе скинути сопствену фрустрацију, а познато је сваком психологу да тако ствари у животу не функционишу. Ако се озбиљно приступи терапији, онда се било какве фрустрације и страхови елиминишу кроз стрпљив и упоран дијалог и све друге облике комуникације у доброј вољи и намјери. 

Осим тога, задивљујуће је бошњачко непознавање националног бића српског народа, а вијековима живе заједно са Србима, или бар поред њих. Невјероватна је снага вјеровања бошњачког народа да једног дана могу дисциплиновати, или бар "довести у ред" Србе по сопственој мјери. Срби имају своју аутентичну мјеру и систем вриједности који никада нико неће успјети да промијени. Бошњаци би због себе, сопствених страхова и сопствене будућности, а не због Срба и њихових интереса, морали да мање игноришу, већ да добро проуче и светосавски и видовдански завјет који су архетипски усађени у Србе па им не дозвољавају било који облик ропства и неслободе. 

"Глупи митови"

Да су Бошњаци посљедњих 35 година мање вјеровали странцима и више респектовали духовну снагу српског народа, вјерујем да не бисмо имали међусобни рат, а Босна и Херцеговина би била просперитетна држава задовољних народа, добронамјерних комшија и добрих пријатеља.

Ова два завјета нису "глупи митови", како српски непријатељи истичу, желећи да се наругају ономе у шта Срби вјерују. Они садрже и вриједности које баштине и муслимани па су заједнички имениоци и те како бројни и садржајни. Истина, искреност, истрајност, слобода, љубав, правда, вјера, нада, срећа, љепота, доброта и поштење су само неке од заједничких вриједности на којима се могла градити наша заједничка кућа. Вјеровање да несрећа другог није сопствена срећа је такође вриједност коју потписују сва три народа у Босни и Херцеговини.

Побједа једних над другим никоме неће донијети срећу, поготово побједнику. Фрустриране и преплашене комшије увијек ће чекати прилику за освету. Комшије су некада корисније од браће, јер су у прилици да се брже међусобно помажу у невољи.
Наравно да имамо доста и разлика које нас дефинишу као посебне. Али сјетимо се ријечи Алберта Камија да бити различит не значи ни добру ни лошу ствар. То напросто значи да сте довољно храбри да будете лично ви. 

Хоће ли икада нека генерација Бошњака, Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини дочекати да легитимно изабрани политички представници сва три народа сједну за исти сто и искрено, у најбољој вољи и намјери, јавно саопште: "Ништа нећемо урадити што не прихватају остала два народа, нити тражити за себе што нисмо спремни да понудимо другима. Искористимо као заједничку предност "усуд" што смо рођени на додиру великих свјетова и не сатиримо се више ради њихових интереса. Не требају нам међународни тутори. Ми имамо довољно сопствене памети и заједничких вриједности да можемо да уредимо сопствену кућу у интересу свих нас укућана.

Покажимо способности за толеранцију, међусобну емпатију и добронамјерност."
Свака криза је нова шанса за генерацију која је проживљава. Обичан народ се прибојава даље ескалације и рата. Остаје нада да ће, прије него што поново крене бесмислено међусобно убијање, израсти политичке снаге у сва три народа које ће понудити могућност својим гласачима да изаберу миротворне и добронамјерне. Још један међусобни сукоб значио би дефинитиван разлаз.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.