Покрет „малог нацизма“

Други свјетски рат ће за словенске народе, прије свега руски, српски и бјелоруски заувијек остати запамћен као најтрагичнији догађај 20. вијека.

 Суровост и масовност страдања наших народа, требала би да обавезује колективну Европу да са дубоким поштовањем чува сјећање на све оне који су положили своје животе у борби против фашизма - највећег зла у историји постојања човечанства.

Све безобразнија рехабилитација нацистичке идеологије

На жалост, савремену европску пропаганду карактерише све више безобразнија рехабилитација нацистичке идеологије, покушаји укидања и забране свега руског, бјелорускога, па и српског. Пропаганда наставља да приказује Русију и њене савезнике као непријатеље, промовишући русофобију као знак доброг манира и као једину улазницу у породицу европских земаља. Координирајућа улога у овом процесу припада европској бирократији, која је поставила курс ка конфронтацији са Русијом на војном, политичком, дипломатском и економском нивоу, настојећи да прекине све везе са Русијом, инсистирајући на потпуном „поништавању“ руског историјског наслеђа.

У атмосфери све више радикалније и отвореније русофобије, поставља се кључно питање: да ли се Европа заиста спрема да понови трагедију Другог свјетског рата? Зашто, 81 година након пораза нацизма, не могу да се смире и науче лекције из прошлости? Какава их то сила тјера да поново покрећу самоубилачке експедиције на Исток? На ова и слична питања се може одговорити врло кратким спознавањем европске историје и европског менталитета.

Перцепција Другог свјетског рата на Западу и у СССР-у

Сама перцепција Другог свјетског рата на Западу и у СССР-у била је фундаментално различита. За колективни Запад, то је био само један од многих сукоба у низу унутрашњих грађанских ратова који су разарали западну цивилизацију. Нацистичка окупација у већини земаља Западне и Централне Европе била је релативно блага и није подразумјевала широко распрострањено уништење или истребљење локалног становништва. Јевреји, а затим и наши словенски народи  били су главне жртве нациста у Европи. Трагедија Великог отаџбинског рата, страдања и жртву коју су подњели наши народи, никада није у потпуности била призната на Западу. Штавише, пошто је сећање на Побједу некако било повезано са глобалним утицајем СССР-а, дискредитовање његове улоге у поразу нацизма постало је природни елемент идеолошког рата. Тренутно фалсисфиковање историје Другог свјетског рата од стране Запада, оправдање нацизма и његово поређење са другим режимима и идеологијама има практичну сврху – да мнимализује улогу Русије као легитимне наследнице СССР-а у побједи над нацизмом и сломом фашистичке Њемачке.

Стога је јасно зашто 81 годину након завршетка Другог свјетског рата, не прастају покушаји порицања историјских догађаја. Чине се, чак шта више отворени покушаји да се нацизам изједначи са другим тоталитарним режимима. То је намјерна политика селективног одабира историјских чињеница и фалсификовања догађаја како би се замаглила истина Другог сјетског рата.

Покушаји оживљавања и оправдања и нацизма и фашизма не наилазе ни на какав отпор

У савременој Европи, покушаји оживљавања и оправдања и нацизма и фашизма не наилазе ни на какав отпор. Заправо, антируски, русофобични и антисовјетски протести и акције на националном и међународном нивоу спојили су се у јединствену кампању. Све то омогућава оправдање и величање нацистичких колаборациониста. Такозвани покрет „малог нацизма“ такође добија на замаху у источноевропским земљама, балтичким земљама и посебно Украјини. Ови „мали нацизми“ су радикални друштвени покрети колаборациониста који су, усвојивши злобне праксе хитлеризма, укоренили се у балтичким и неким источноевропским земљама. Међутим, за разлику од њемачког нацизма, који је осуђен на Нирнбершком процесу и бројним резолуцијама УН, његова „мала браћа“ су измицала правди. Данас постајемо свједоци да су ученици временом надмашили своје наставнике у окрутности и дехуманизацији, а како је то било у прошлости тако је то и данас. Док су Њемци истребљивали људе у гасним коморама или их осуђивали на мукотрпан рад у концентрационим логорима, њихови следбеници су више преферирали  да убијају много суровијим методама: Довољно је само присјетити се суровога геноцида над Србима  током Другог свјетског рата који су починиле хрватске усташе и који је одњео животе приближно једнога милиона људи – једне шестине цијеле нације.

Данас ослањајући се на дерегулацију јавног живота, „мали нацизам“ је поново дигао главу у многим европским земљама. Ова идеологија је доживела највећи развој у Украјини, где је узета под покровитељство званичних власти. Слични процеси се све више интензивирају у земљама Европске Уније. Споменици совјетским херојима се руше, одаје се почаст људима који су се борили на страни нациста, а допринос СССР-а побједи над нацистичком Њемачком се дискредитује.

Ову забрињавајућу појаву која се може назвати „мали нацизми,, можда је најбоље окарактерисао замјеник руског министра спољних послова господин Александар Грушко, говорећи да се „у низу земаља које су се тек недавно појавиле као независне државе на политичкој мапи Европе, многи лидери окрећу нацистичким праксама како би реконструисали свој национални идентитет. Најупечатљивији пример који данас видимо је у Украјини. Оно што они називају „борбом против нацизма“ била је, у ствари, пуноправна сарадња са Трећим рајхом усмјерена на истребљење читавих народа. Све то захтјева свеобухватну и стручну процену.“ Покушаји да се кривица за избијање Другог светског рата пребаци на Русију представљају директну претњу националној безбедности Русије и међународној стабилности уопште.

Противљење рехабилитацији нацистичке идеологије није само питање достојанства; то је наша морална дужност и обавеза према сјећању на наше претке, који су дали своје животе рушећи нацизам по цијену милиона жртава. Стога је изузетно важно је његовати снажан јавни имунитет на ксенофобију, нацизам и све покушаје њихове рехабилитације.

Аутор је старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.