Погубност системског сљепила

Кућа која је током викенда изгорјела у близини Бањалуке није страдала само од пламена већ и од небриге друштва, ћутања и окретања главе од проблема људи са тешким психичким сметњама и проблемима с алкохолом. У пожару који је на очевој кући подметнуо пијани син, раније осуђиван за убиство ујака, изгорио је још један доказ да као друштво не знамо или нећемо да препознамо крхкост појединца на вријеме.

Осумњичени пироман, према ријечима познаника, и раније је имао психичке и проблеме с пићем, а породични односи између њега и оца добро су нарушени. Паљевина,  на срећу, није завршила трагедијом и она се није догодила само зато што у кући није никога било, а не зато што је неко то спријечио. Овај случај је показао да може бити погубно системско сљепило у односу на проблеме људи око нас.

Осумњичени с историјом психичких проблема и убиством ујака на својим плећима, након одслужене казне недавно је пуштен на слободу. Међутим, сада је очигледно да нико није провјерио да ли је он способан за друштво и заједницу и да ли је излијечен. Нажалост, нико се није ни запитао треба ли му помоћ, шта га мучи и тишти, већ је из затвора пуштен на друштвену вјетрометину да се снађе како умије и зна. Ово нам је наук да људи с  психичким сметњама не би требало да се пуштају из затвора без надзора, без лијечења, без помоћи. Као да су њихови проблеми престали пресудом. Нажалост, искуство и овакви случајеви кажу да проблеми оваквих људи не остају иза затворских зидина по одлежаној казни већ се сакрију дубље и врате као пламен, често ненадано и сурово.

Нажалост, није заказао само систем, већ и они који су најближи. Почесто најдубље ране настају у породици која, умјесто да буде уточиште,  постаје простор хладноће, неразумијевања и потискивања. Изгледа да смо прихватили нови тренд да се породичне вриједности исмијавају као старомодне, да се раздори међу најближима нормализују, да се удаљеност правда "личним простором". Заборавили смо да ниједна институција не може замијенити оно што се гради у породици, подршку и пажњу.

Славни Иво Андрић у свом дјелу "Ex Ponto" пише: "Има људи које треба лијечити од свијета, а има и свјетова које треба лијечити од људи". Овдје имамо и једно и друго, човјека којег свијет није разумио и друштво које није имало снаге да га збрине, заштити, прати и излијечи како "бог заповиједа".

Када особе с дијагнозама и прошлим насилним испадима оставимо саме, када прекинуте породичне везе игноришемо, када психички болесне отпишемо као "криминалце", тада друштво губи своју етичку језгру. Зато је  одговорност за овакве ствари на друштву и на институцијама које нису интервенисале, на заједници која није питала: "Шта је с тим човјеком?", и на породици која је можда предуго ћутала  или одустала. Друштво не постаје јаче тиме што игнорише своје најслабије, већ тиме што их види, тако што им помогне, збрине их и заштити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.