Пледоаје за нови устав Српске

Ове, 2025. године, Република Српска је прославила тридесет и три године постојања свог Устава, чиме је, историјски посматрано, реч о "најдуговечнијем српском уставу, али и најдуговечнијем уставном тексту на тлу Босне и Херцеговине (Ђорђе Степић)". Ипак, има нечег судбоносног у овом библијском броју 33. Снажне дезинтеграционе силе, подстакнуте из канцеларије тзв. високог представника, као и произвољно тумачење поприлично прецизно одређеног Дејтонског мировног споразума, као и његовог Анекса 4, познатијег као Устав БиХ (дејтонски Устав), подстакле су, или боље речено, приморале су политичке званичнике у Републици Српској да стану у одбрану дејтонске Босне и Херцеговине, њеног Устава, а тиме и Републике Српске.

С тим у вези, покренут је поступак доношења новог уставног текста који би онемогућио даље непримењивање и злоупотребу Устава БиХ, али и заменио много пута, вољом различитих високих представника, неуставно ревидиран највиши правни акт Републике Српске

Расправу о Нацрту устава Републике Српске, односно значају текста који се на јавној расправи налази пред нама, можемо концентрисати у оквиру два кључна питања - питања државотворне изградње Републике Српске и питања изградње Босне и Херцеговине.

Изградња Републике Српске

Чланом 3. Устава БиХ дефинисано је да се Босна и Херцеговина састоји од два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске. Другим речима, реч "састоји" упућује на уговорноправну, конфедералну природу Босне и Херцеговине, у којој постоје два "састојка" - ентитета - који су у новонастали правни субјекат унели (али не и изгубили) своју државност и сувереност. Штавише, да је реч о уговорноправној, конфедералној природи БиХ сведочи и податак да је Република Српска, између осталих, потписница  свих анекса Дејтонског споразума. Међународни субјективитет јој је 2005. године потврдио и Савет Европе, односно њено тело - Венецијанска комисија - у мишљењу бр. 337/2005. Стога су, правно посматрано, потпуно прихватљиви чланови 1-7. Нацрта устава РС који утврђују унутрашњу сувереност Републике Српске у склопу БиХ. Штавише, чланом 9. Нацрта устава РС гарантована су поједина спољашња обележја суверености попут права на самоопредељење (које је уједно загарантовано и Повељом УН, Пактом о грађанским и политичким правима и Пактом о економским, социјалним и културним правима, али и одговара уговорноправној природи БиХ, чији је један "састојак"  Република Српска), те право на успостављање специјалних паралелних веза (што РС већ има са Србијом, у складу са чл. 3. 2. a. Устава БиХ), односно удруживање у сложене државне заједнице (сетимо се, примера ради, конфедерације Федерације БиХ са Хрватском). Нацрт новог уставног текста констатује и "поустављује" фактичко стање - члaном 14. се Бањалука одређује као главни град, али не заборавља ни значај Источног Сарајева (Пала), које се дефинише као престоница. 

Изградња Босне и Херцеговине

Изградња Републике Српске је и изградња Босне и Херцеговине. Нацрт устава РС, номотехнички вешто написан, јасно се придржава свих уставних оквира предвиђених Уставом БиХ. Поштујући члан 3. 1. а. Устава БиХ који наводи да се у надлежности Босне и Херцеговине налази искључиво девет питања, као и члан 3. 3. а. Устава БиХ према којем све (пре)остале надлежности припадају ентитетима, Нацрт устава РС у члану 59. уређује питање имовине, која није побројана као искључива надлежност БиХ. Уз то, нацрт новог уставног текста РС члановима 116-117, као и чланом 76. уређује да се питање одбране налази у надлежности Републике Српске. То је у сагласности са Уставом БиХ, који у члану 5. 5. а-б. предвиђа да сваки члан Председништва има контролу над свим оружаним снагама, али и забрањује претњу и коришћење силе једног ентитета против другог, улазак оружаних снага једног ентитета на територију другог ентитета без сагласности владе овог другог ентитета и Председништва БиХ. Дакле, постојање оружаних снага ентитета представља факт - наслеђено правно стање Одбрамбено-отаџбинског рата у БиХ. Другим речима, постојање Војске Републике Српске није неуставно, напротив - али је њена функција јасно утврђена и "омеђена" дејтонским Уставом. Стога ни овде није реч ни о каквом нападу на БиХ, већ о нечему сасвим супротном. Реч је о поштовању Устава БиХ и уставних надлежности Републике Српске. Још конкретније, реч је о јачању Босне и Херцеговине кроз јачање ентитета и њихових институција. Наравно, у складу са дејтонским Уставом БиХ.

Стога, завршни чин стварања и изградње Босне и Херцеговине не представља, уставноправно посматрано, насилну ревизију надлежности (што се до сада дешавало делатношћу високог представника мимо овлашћења поверених му Анексом 10 Дејтонског мировног споразума), нити креирање неког новог облика државног уређења, већ ефикасно, неометано и делотворно функционисање институција Босне и Херцеговине, јер су само оне дејтонска категорија. Стога је овај Нацрт устава Републике Српске пут у сигурност и изградњу функционалне Републике Српске, али и Босне и Херцеговине, јер је њен изглед Дејтонским споразумом и Уставом тако обликован.

(Аутор је асистент на Правном факултету Универзитета у Београду)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.