Писмо судијама Уставног суда БиХ

Господо судије - Мирсад Ћеман, Лариса Велић, Валерија Галић, Марин Вукоје, Angelika Nussberger, Helen Keller и Ledi Bianku

"Судије су истакнути правници високих моралних квалитета“ као услов за њихов избор пише у члану 6.1.б. Устава БиХ који је Анекс 4. Дејтонског споразума. Стручне и радне биографије садашњих седам судија (умјесто по Уставу БиХ обавезних девет) задовољавају одредницу „истакнути правници“. Али то се односило на њихове каријере прије именовања за судије Уставног суда БиХ. Оно што су радили и раде као судије тог суда нема баш неке везе са правом, правним образовањем, резултатима рада, а поготово са „високим моралним квалитетима“. Те судије (част изузецима) су сада случај за себе, посебна врста – цвијеће политичког бошњачког Сарајева. Иначе, од формирања Уставног суда БиХ десетине његових судија били су странци из несусједских земаља БиХ, без познавања језика и уставноправног система БиХ. Њих по члану 6.1.а. Устава БиХ бира предсједник (дакле појединац) Европског суда за људска права након консултација са Предсједништвом. Осталих шест судија бирају се тако да четири члана бира Представнички дом Федерације БиХ (по неписаном правилу два Бошњака и два Хрвата), а два члана Србина бира Народна скупштина Републике Српске. Појединац, странац који бира три члана има већа права и утицај на избор судија него што их имају парламенти два ентитета у БиХ, као супотписници свих једанаест анекса Дејтонског споразума, па и Анекса 4. који је Устав БиХ. У садашњем саставу Уставног суда БиХ нема двојице судија из Републике Српске, па због тога не постоје услови за његов рад и одлучивање. Што се тиче моралних квалитета, њих судије (опет част изузецима) немају нимало, а камоли оне високе. Они и у овим временима настављају засједати, па чак и одлучивати иако није испуњен обавезни услов члан 6.1. Устава БиХ под називом „Састав“ који има одредбу императивне природе (ius cogens) која гласи: „Уставни суд Босне и Херцеговине има девет чланова.“ Ово би се могло назвати „правило девет чланова“ као основно правило постојања и рада Уставног суда. У члану 6.2. под називом „Поступци“ пише: „Већина свих чланова Суда чини кворум.“ Свако тумачење ове одредбе не може се односити на састав Суда по члану 6.1. већ искључиво на кворум за рад. Међутим, „кворум“ не чини Уставни суд, већ га чини девет чланова. Кворум је одредница процедуралне природа, основа за рад, али само ако је испуњен претходни услов из члана 6.1. а то је састав Уставног суда од девет чланова. О томе је 28.10.2022. говорио Жељко Комшић, члан Предсједништва БиХ на Федералној ТВ: „Уставни суд је остао већ без једног суца. Половином коловоза је Мато Тадић отишао у мировину. Врло брзо иде и Миодраг Симовић у мировину и остављате Уставни суд без двојице домаћих судаца и онда се поставља питање како ће тај Уставни суд уопће моћи радити.”

Уставни суд БиХ је од почетка свог рада био инструмент противправне и нелегитимне ревизије Устава БиХ, накарадним тумачењем и потврђивањем закона наметнутих одлукама високих представника. Тај Суд је доносио одлуке у којима је умјесто уставног основа и позивања на конкретну уставну одредбу (зато што не постоји) као уставни основ наводио – „на основу утврђене уставне потребе“ или „може се очекивати“ што је наводна „уставност“ наметнутог Петричевог закона о „суду БиХ“. Неке кључне одлуке су доношене прегласавањем четворо судија из реда Срба и Хрвата гласовима од стране троје страних судија и двоје судија из реда Бошњака. Такве одлуке су најчешће биле на основу апелација које су упућивали бошњачки представници, прије свега предсједници СДА у вријеме када су били чланови Предсједништва БиХ.

Заштита високих представника

У свим државама свијета, основна улога уставних судова је заштита устава придржавањем онога што пише у тексту устава. У БиХ је то још израженије, имајући у виду јасно утврђену одредбу члана 3.3.а. Устава која гласи: „Све владине функције и овлаштења које у овом Уставу нису изричито додијељене институцијама Босне и Херцеговине, припадају Ентитетима.“ Дакле, ништа изван оних 10 надлежности изричито наведених у члану 3.1. и у члановима 4.2.а. (избор посланика Представничког дома) и 5.1.а. (избор чланова Предсједништва БиХ). И то је сва надлежност нивоа БиХ. При томе законодавну надлежност има искључиво само Парламентарна скупштина и њена два дома – Представнички и Дом народа. Нема никаквог високог представника, никаквог фантомског ПИК-а и његовог узурпаторског управног одбора. Анекс 4. међународног Дејтонског уговора који је Устав БиХ скрнаве високи представници у БиХ као криминалци који крше међународно право. Умјесто да штите Устав БиХ, судије су штитиле умотворине високих представника које су они наметали као законе и забране такође кршећи Дејтонски споразум. Један од страних судија Јозеф Марко, није се ни постидио јавно износећи њихов злочиначки подухват против међународног права. У једном свом раду написао је: „Постојао је прећутни договор између Уставног суда БиХ и високог представника да Суд УВИЈЕК ПОТВРЂУЈЕ меритум његових закона“. Ово је признање за осуду и накнаду штете свим оштећеним лицима – Републици Српској, њеним правним и физичким лицима. Пишем – Републици Српској, зато што је у свакој анализи структуре већинских одлука видљив заједнички блок судија – два Бошњака и три странца на штету уставне позиције Српске . Понекад им се придруже и два гласа хрватских судија.

Све што су нелегално чинили високи представници превазишао је њемачки држављанин Кристијан Шмит који није изабран ни потврђен од стране Савјета безбједности УН, како то изричито одређује члан 1.2. Анекса 10. Дејтонског споразума који је јасно одредио мандат високог представника. По Анексу 10. Високи представник је само помагач странама потписницама тог Анекса (Република Српска и Федерација БиХ) и координатор дјеловања међународних организација. Тако и пише у Резолуцији број 1031. Савјета безбједности УН од 15. децембра 1995. (дан након потписивања Дејтонског споразума). „Савјет безбједности подржава успостављање високог представника на захтјев страна који ће, у складу са Анексом 10. о цивилном спровођењу Мировног споразума, пратити спровођење Мировног споразума и мобилисати и, по потреби, усмјеравати укључене цивилне организације и агенције и координирати њихове активности, и даје сагласност на именовање г. Карла Билта за високог представника.“

Шта сад

Пред судијама Уставног суда БиХ је Захтјев за оцјену уставности одредбе члана 203-а. Кривичног закона БиХ као и самосталног члана 4. Закона о измјенама и допунама Кривичног закона БиХ који су објављени у Службеном гласнику БиХ“ број 47/2023). Овај захтјев је упутио Клуб посланика Савеза независних социјалдемократа у Народној скупштини Републике Српске као овлашћени предлагач по члану 6.3.а. Устава БиХ. Ради се о одлукама Кристијана Шмита, који се лажно представља високим представником у БиХ. Тим одлукама Шмит умишља да је промијенио и допунио Кривични законик БиХ уводећи кривично дјело „Неизвршавање одлука високог представника“ са казном затвора од шест мјесеци до пет година. Уз то, надодао је „престанак службене дужности и престанак запослења; одузимање одликовања; забрану вршења службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава; забрану стицања службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава.” Кристијан Шмит је умишљајно починио више кривичних дјела доносећи одлуку коју не назива законом, да би избјегао врло могућу кривичну одговорност. У својој одлуци Кристијан Шмит се не позива на Устав БиХ (Анекс 4.), већ на став XI.2. Закључака Вијећа за имплементацију мира које се састало у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Вијеће за имплементацију мира (ПИК) „поздравио намјеру високог представника да искористи свој коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења Анекса 10. Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора.“ Ради се дакле о „поздрављању намјере високог представника у погледу тумачења“, а не о давању овлашћења високом представнику за доношење закона у БиХ. По члану 4.4.а.Устава БиХ само је Парламентарна скупштина путем своја два вијећа, надлежна да доноси законе, а не било ко други, па ни високи представник као појединац.

На званичној интернет страници ОХР-а, Канцеларије високог представника, - https://www.ohr.int/o-ohr-u-2/mandat/ или на енглеском https://www.ohr.int/about-ohr/mandate/ (мада је било логично да то буде страница високог представника), стоји: „Један од најважнијих догађаја у процесу проведбе мира био је састанак ПИК-а у Бону у децембру 1997. године. Разрађујући Анекс 10 Дејтонског мировног споразума, ПИК је затражио од високог представника да смијени са дужности јавне званичнике који крше законски преузете обавезе и Дејтонски мировни споразум, те да, када то сматра неопходним, наметне кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине.“ Није ту било никакве разраде, већ је то била политичка изјава ПИК-а који није потписник Дејтонског споразума нити се помиње било гдје у Дејтонском споразуму и његовим анексима. Зато на сајту ОХР-а нису ни могли навести ко је то дао овлашћење ПИК-у да „разрађује Анекс 10.“, већ су то дописали као свој фалсификат „бонских овлашћења“. Уосталом, треба прочитати текст „бонских закључака“ на страници https://www.ohr.int/bonska-konferencija-o-implementiranju-mira/ или на енглеском https://www.ohr.int/pic-bonn-conclusions/#11, па видјети да таква „разрада за наметање закона“ не постоји.

Важно је напоменути да „закони“ које је наметао самозвани високи представник Кристијан Шмит не испуњавају чак ни ово дописано и фалсификовано „бонско овлашћење“ ОХР-а. То се посебно односи и на покушај измјене Кривичног закона БиХ којима је Кристијан Шмит увео кривично дјело непоштовање одлука високог представника, јер нити се ради о „кључном закону“, нити је био на дневном реду Парламентарне скупштине, па није ни могао бити неусвојен. Шмитова одлука објављена је у Службеном гласнику БиХ број 47/23. На посланичко питање „На којој сједници Представничког дома, односно Дома народа БиХ је Парламентарна скупштина БиХ расправљала и усвојила измјене и допуне Кривичног закона БиХ , а које су објављене у Службеном гласнику БиХ 47/23 ?“, одговор упућен од стране Колегија Секретаријата Парламентарне скупштине гласи: „Обавјештавамо вас да предметне измјене и допуне Кривичног закона БиХ које су објављене у Службеном гласнику БиХ у броју 47/23, нису разматране на сједницама Представничког дома тако ни Дома народа Парламентарне скупштине БиХ.“ Тако пише у одговору на посланичко питање који су потписали секретари вијећа Парламентарне скупштине - Мирза Имамовић, Гордана Живковић и Дражен Мустапић, што поништава „законе“ лажног високог представника Кристијана Шмита.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.