Писар Радоје

“Више се плашим нашег немара, него туђих бесмислица”. Професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља овим ријечима је успоставио и дијагнозу и прописао терапију како треба да се односимо према намјери власти у сарајевском кантону да из употребе избаце српски и да као једини службени језик у овом граду, у којем је некада живјело 150.000 Срба, уведу “босански” језик.

Уредба кантоналног министра образовања Елвира Казазовића према којој родитељи треба да се изјасне на којем од три службена језика желе да се изводи настава у новој школској години перфидна је до крајњег лицемјерја зато што је једино питање да ли ће се мање или више од 95 одсто родитеља опредијелити за “босански”.

Али није то ништа ни ново, јер спорна уредба представља само нови корак Бошњака да приликом евентуалног уласка у Европску унију као службени језик БиХ подметну “босански” уз образложење да су српски и хрватски већ у употреби зато што су Србија (незамисливо је да ће БиХ ући прије) и Хрватска чланице ЕУ, па као службени језик БиХ треба да буде уписан “босански”.

Бесмислено јесте, али би могло проћи због, како каже професор Певуља, нашег немара, а немар је то што се институционално не бунимо против таквог безобразлука и перфидности.

Додуше, башчаршијски покушаји преименовања српског језика и њихово упирање да докажу хиљадугодишње коријене босанске државности, босанске нације и напосе “босанског” језика одавно су постали гротескни и сами себи сврха. Али то не значи да не треба свакодневно да говоримо и указујемо на то колико су бесмислени.

Елем, једна од највећих бесмислица, али и доказа нашег немара свакако је њихово позивање на Повељу Кулина бана као “потврду опстојности хиљадугодишње босанске нације”. Доказ бесмислености њихових тврдњи је то што Повеља почиње са “У име оца и сина и светога духа...”, а завршава са “Нека ми Бог помогне и сво Свето Еванђеље”.

А наш немар је што дозвољавамо Башчаршији да се дичи тим средњовјековним артефактом који је потписан са “Ја Радоје банов писар писах ову књигу банове повеље од рођења Кристова тисућу и сто осамдесет и девет љета, мјесеца аугуста и двадесет и девети дан, (на дан) одрубљења главе Јована Крститеља”.

Е тај Радоје би данас сигурно писао “босанским” језиком. Да га цео свет разуме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.