Пауза за разговор

Одавно смо постали свијет који буљи у екране. Данас је довољно да сједнете у било који кафић и за трен схватите гдје смо као друштво стигли, од петоро људи за столом најмање троје ћути и скролује, причу за причом, вијест за вијешћу.

Разговор се своди на климање главом и кратке упадице, док је стварна пажња усмјерена ка екрану. И није проблем само у тишини, већ у одсуству присуства.

Исти образац понашања преселио се и за славски сто. Мјесто које је некада било симбол окупљања и разговора, све чешће личи на простор у којем једни причају, а други, правећи се да слушају, прате друштвене мреже, портале, па чак и серије. Као да је стварни живот постао пауза између двије дигиталне радње.

Апсурд је већи када се види да исти тренд прате и старији од 50 година, управо они који најгласније критикују младе што не испуштају телефон из руку. Наравно да у њихово вријеме тога није било, јер технологија није ни постојала у данашњем облику. Напредак је неминовност и немогуће је у потпуности ићи у корак с њим, али то не значи да правила не треба да постоје.

Бонтон, мјера и самоконтрола не би смјели бити ствар генерацијског избора. Ићи у корак са временом не значи постати његов роб. Дозирање је суштина, ни потпуна забрана, ни безусловно прихватање екрана не доносе рјешење.

Посебно осјетљиво поље јесу школе. Мобилним телефонима тамо једноставно није мјесто. Један наставник не може пратити шта ради 20 и више ђака, поготово када се телефони често уносе кришом. Они одвлаче пажњу, слабе дисциплину, нарушавају комуникацију и доприносе порасту дигиталног насиља.

Ако родитељи тешко могу да надгледају једно дијете, како очекивати од наставника да контролише цијело одјељење? Зато не чуди што се све више земаља одлучује на забране, попут Француске која је ограничила употребу телефона у школама и друштвених мрежа за млађе узрасте.

Границе се постављају досљедношћу, јасним правилима и личним примјером. Родитељи често несвјесно користе екран као "чувалицу", због чега дјеца губе способност да поднесу досаду и фрустрацију.

У времену када нам је све доступно једним додиром прста, парадоксално губимо оно најважније, способност да будемо једни другима истински присутни. Ако не научимо да искључимо екран онда када треба, ризикујемо да нам се искључи друштво у цјелини. Друштво које све чешће бира екран умјесто разговора, постепено губи способност да слуша, разумије и буде истински присутно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.