Парализа БиХ

У институцијама у Сарајеву сјете се да треба нешто радити када су поприлично окаснили и пробили све могуће рокове. И није то само пракса у институцијама БиХ већ и у ентитетским. Обично се ухвате посла тек када им сви возови оду. Али онда им џаба.

И што је најгоре, они и не знају да нису урадили свој посао док им неко други не каже. Глава их не боли ни од чега. Нити мислe, нити се труде да мисле. Али, с друге стране, то се не одржава на њихово новчано стање на рачуну. Сваког мјесеца уредно капне неколико хиљада марака. Нико не сноси санкције зато што не ради свој посао, а нема сумње да би требало. 

Само један примјер за то јесте да руководиоци институција и не знају да немају потпуне комисије која би требало да се бави разговорима са комшијама о кључним питањима, односно у овом случају о границама. У Сарајеву су то утврдили тек када им је из Хрватске стигао одговор да су спремни за преговоре о измјенама споразума о граничним прелазима, а у који би требало да уврсте и онај најновији у Градишци. Таквих примјера је безброј.

И што је најгоре, није то ни неко изненађење грађанима, јер на такву парализу институција одавно су навикли. Изненађење би им било да су надлежни у Сарајеву или било којем другом граду у овој накарадној земљи рекли да су одмах спремни да ураде неки посао, односно у овом случају да преговарају са комшијама о категоризацији прелаза како би они новоизграђени били што прије пуштени у функцију. То би био један својеврсни шок за све грађане. А очигледно функционери мисле о њима, па не желе да их шокирају. 

Земљу држе годинама, па и деценијама у мјесту, не дају јој да мрдне ни центиметар напријед, може само у рикверц. Таквом траљавом политиком угасили су и оно посљедње зрно наде да до промјена набоље у БиХ уопште може доћи. Јер ако не могу да воде рачуна о једној обичној комисији, чији чланови би требало да буду изабрани прије него што неки напусте ту комисију, како онда уопште да очекујемо да ураде нешто више, да се изборе за бољу позицију земље, доведу инвеститоре... Никако, као што и видимо да не раде. 

Докле год у институцијама сједе људи којима је апатија начин рада, а нерад стил живота, ова земља неће имати ни корак напретка. Када некоме мораш цртати да ради посао за који је дебело плаћен, онда је јасно да нисмо у проблему, већ смо у системској габули. И није проблем само у онима што не раде, већ и у нама који смо прихватили да је то нормално. Јер  грађанима је постало сасвим нормално и очекивано да функционери не раде.  Ако та пракса остане стандард, онда и не заслужујемо боље јер је ћутња на трулеж саучесништво. Вријеме је да се нерад почне кажњавати, а не награђивати. А у БиХ је могуће све, само не то. Зато и јесте ту гдје јесте. И биће и даље. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.