Paraliza BiH

U institucijama u Sarajevu sjete se da treba nešto raditi kada su poprilično okasnili i probili sve moguće rokove. I nije to samo praksa u institucijama BiH već i u entitetskim. Obično se uhvate posla tek kada im svi vozovi odu. Ali onda im džaba.

I što je najgore, oni i ne znaju da nisu uradili svoj posao dok im neko drugi ne kaže. Glava ih ne boli ni od čega. Niti misle, niti se trude da misle. Ali, s druge strane, to se ne održava na njihovo novčano stanje na računu. Svakog mjeseca uredno kapne nekoliko hiljada maraka. Niko ne snosi sankcije zato što ne radi svoj posao, a nema sumnje da bi trebalo. 

Samo jedan primjer za to jeste da rukovodioci institucija i ne znaju da nemaju potpune komisije koja bi trebalo da se bavi razgovorima sa komšijama o ključnim pitanjima, odnosno u ovom slučaju o granicama. U Sarajevu su to utvrdili tek kada im je iz Hrvatske stigao odgovor da su spremni za pregovore o izmjenama sporazuma o graničnim prelazima, a u koji bi trebalo da uvrste i onaj najnoviji u Gradišci. Takvih primjera je bezbroj.

I što je najgore, nije to ni neko iznenađenje građanima, jer na takvu paralizu institucija odavno su navikli. Iznenađenje bi im bilo da su nadležni u Sarajevu ili bilo kojem drugom gradu u ovoj nakaradnoj zemlji rekli da su odmah spremni da urade neki posao, odnosno u ovom slučaju da pregovaraju sa komšijama o kategorizaciji prelaza kako bi oni novoizgrađeni bili što prije pušteni u funkciju. To bi bio jedan svojevrsni šok za sve građane. A očigledno funkcioneri misle o njima, pa ne žele da ih šokiraju. 

Zemlju drže godinama, pa i decenijama u mjestu, ne daju joj da mrdne ni centimetar naprijed, može samo u rikverc. Takvom traljavom politikom ugasili su i ono posljednje zrno nade da do promjena nabolje u BiH uopšte može doći. Jer ako ne mogu da vode računa o jednoj običnoj komisiji, čiji članovi bi trebalo da budu izabrani prije nego što neki napuste tu komisiju, kako onda uopšte da očekujemo da urade nešto više, da se izbore za bolju poziciju zemlje, dovedu investitore... Nikako, kao što i vidimo da ne rade. 

Dokle god u institucijama sjede ljudi kojima je apatija način rada, a nerad stil života, ova zemlja neće imati ni korak napretka. Kada nekome moraš crtati da radi posao za koji je debelo plaćen, onda je jasno da nismo u problemu, već smo u sistemskoj gabuli. I nije problem samo u onima što ne rade, već i u nama koji smo prihvatili da je to normalno. Jer  građanima je postalo sasvim normalno i očekivano da funkcioneri ne rade.  Ako ta praksa ostane standard, onda i ne zaslužujemo bolje jer je ćutnja na trulež saučesništvo. Vrijeme je da se nerad počne kažnjavati, a ne nagrađivati. A u BiH je moguće sve, samo ne to. Zato i jeste tu gdje jeste. I biće i dalje. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.