Парадокс

БиХ већ годинама живи у парадоксу који домаће политичке елите упорно избјегавају да именују правим именом. Формално постоје институције, буџети, стратегије развоја, инвестициони форуми и бескрајне политичке расправе о економији, а БиХ и даље суштински опстаје захваљујући новцу људи који су из ње отишли. И то је постала највећа економска истина. Не индустрија. Не извоз. Не домаћа производња. Не технолошки развој. Не иностране инвестиције о којима политичари говоре. Главни ослонац стабилности већ деценијама су иностране дознаке, сезонски радници, пензије из иностранства и потрошња дијаспоре. То више није помоћ породицама. То је систем.

Када у земљу сваке године званично уђе најмање десет милијарди марака спољног новца, онда то није споредни економски фактор, већ један од главних стубова читаве економије. Тај новац одржава потрошњу, пуни продавнице, храни тржиште некретнина, одржава ликвидност и омогућава да социјално незадовољство никада не експлодира до краја. Управо зато овдашњим политичарима овакав модел, ма колико био штетан, у суштини одговара. Јер дознаке раде оно што би у уређеним државама морала да ради економија. Оне ублажавају сиромаштво, смањују притисак на институције, одржавају привид стабилности и купују социјални мир. Што је најважније, омогућавају властима да годинама избјегавају суштинске реформе.

Када из иностранства стиже довољно новца да људи преживе, онда нема стварног притиска да се ствара амбијент у којем би млади остајали. Зато у БиХ егзистира економија која не производи сопствену стабилност, већ је увози. Иронија је потпуна. Највећи "извозни производ" ове земље постали су људи. Држава извози радну снагу, а онда чека да јој се дио зарађеног новца врати кроз банковне трансфере и љетне доласке дијаспоре. То је модел преживљавања, али није модел развоја.

Још опасније је што је политичкој класи такав систем удобан. Док грађани зависе од новца рођака из Њемачке, Аустрије или Словеније, власт може наставити да прича о "историјским инвестицијама", "економском расту" и "стабилности", иако је реалност потпуно другачија. Прави показатељ стања није број свечано отворених фабрика, већ број аутобуса који свакодневно одлазе према западној Европи.

И док млади људи одлазе јер овдје не виде перспективу, политичке елите остају једина друштвена категорија која практично никада не осјети економску несигурност. Чак и када изгубе функције, чека их такозвани "бијели хљеб", привилеговане накнаде, одбори, агенције и нове позиције унутар система који сами годинама одржавају. Обичан човјек, с друге стране, има само двије опције, да оде или да чека новац од некога ко је већ отишао.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.