ПАМТИМО!

Република Српска - мало парче земље на Балкану, али највредније многима. Настала је у она најтежа, а одбрањена у најгора времена. У њеним темељима су хиљаде, хиљаде синова, кћери, мајки, очева па и беба којима су "свемоћни" пресудили још у оним најмањим болничким креветићима.

У темељима Републике су часни борци и невини цивили попут оних који су у Подрињу били криви јер су, изгледа, те 1992. године, па и касније, славили Ђурђевдан на дан када се и слави, Петровдан на дан када се слави, Видовдан и Никољдан па и православни Божић и тако редом. Били су, гледајући мапе и вријеме злочина, криви јер су сваки дан били на погрешном мјесту и, како се каже, у погрешно вријеме. Криви су јер су били Срби, а криви су били онима са којима су до јуче сједили у клупама, бјежали са часова, јели и пили, купили сијено... Они су им међу првима прешли праг и звјерски пресудили.

На подрињским спомен-плочама уписано је 3.267 имена и презимена Срба који су пострадали од непријатељске руке. За њих је у суботу у Братунцу био служен парастос, а програм је понио назив "Злочин без казне". Логичан, јер за масовна убиства цивила, међу којима и оних у инвалидским колицима, полуслијепих и у позним годинама, а све то је документовано непосредно послије злочина и у првим годинама мира, ни данас нема правде.

А све су, нажалост, прилике да неће ни стићи. Барем не у овом животу...

Зато је наша обавеза да памтимо своје жртве, али и да поштујемо туђе којима је пресудила несавјесна војничка рука. Али не можемо ни нијемо посматрати и не чинити ништа док други и данас покушавају да одрже живим и онај мит како су се, ето, они бранили од агресије и како су, тако јадни, на Србе од 1992. до 1995. само могли да бацају руже.

Српски народ је страдалнички. Томе свједочи историја. Свједоче бројеви. Чак и они званични, а све указује да су укупни збирови и гори. На тим списковима су имена и презимена људи које морамо да памтимо. Прво њихови потомци и комшије, а потом и сви остали јер то заслужују. То је наша обавеза. Као што раде и други када су у питању њихови најмилији, али без преувеличавања жртве.

Злочина је, нажалост, било на све три стране. Ниједна није изашла потпуно чистих руку из рата, али се најозбиљније и најстраственије суди онима који су припадници српског народа. Били криви или не, за овдашње правосуђе и оно хашко, били су махом пресуђивани чим су прешли преко тих прагова. А све оно између је бивало, ето, онако ради реда. Да се испоштује форма.

Подриње и страдалничка српска села тог простора су само један од примјера размјере злочина који је почињен над српским народом и доказ због чега и данас треба чувати Републику Српску, поштовати друге можда чак и кад они не поштују српски народ и његове жртве, а увијек бити спреман борити се за истину, посебно када с друге стране вреба лаж.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.