Пацијент умро

Крајем фебруара пацијент је био на самрти, а у петак су љекари могли само да констатују смрт. Пацијенту којем није било спаса је име Босна, а презиме Херцеговина.

Отуда је нејасно ликовање у Сарајеву. Политичари чији поглед не добацује даље од Високог на једну и Коњица на другу страну, у другостепеној пресуди предсједнику Републике Српске виде ојачавање државе, владавину права, поштовање закона и остале имагинације. Ниђе везе.

Пресуда Милораду Додику није добра по Републику Српску, али не може је уздрмати, а нарочито неће утицати да нестане. Прегрмјела је од 92. та држава и много озбиљније нападе од Шмитовог, Конаковићевог или Изетбеговићевог.

У већим проблемима, али истој тој сарајевској екипи то никако није јасно, је држава у коју се заклињу. Република Српска ће наставити да функционише и након пресуде, али држава неће. Осим у случају неке велике унутарсрпске издаје за коју има кандидата, али нема капацитета.

На унутрашњем плану Бањалука ће некако морати да се избори са новонасталом ситуацијом. Прије свега, јасно је било у протеклим седмицама, у времену такозване деескалације, да је провијавала притајена нада да ће Апелационо вијеће Суда БиХ одлучити другачије него Сена Узуновић. Да је одлука била другачија, постојала би нека шанса и за оног пацијента са почетка приче.

Десило се супротно и, по првим реакцијама, јасног рјешења и одговора нема. Нити слути да ће га бити. Калкулације и тактизирање у претходном периоду на одређен начин су везали руке онима који одлучују. Јер, није баш једноставно мало признавати па мало не признавати Суд БиХ, а тек није једноставно доносити закон који предвиђа неспровођење одлука Уставног суда, а онда најавити обраћање истом том суду. Међутим, то је свакако ствар процедура и високе политике.

На оним нижим нивоима ништа се неће промијенити. И опет зато је нејасно ликовање, не само у Сарајеву, него и у дијелу опозиционих кругова у Српској. Јер, нити ће Додика нестати са политичке сцене, нити ће СНСД тек тако потонути због некакве пресуде која је све, само није нормална. Није то тако једноставно као што изгледа политичким аналфабетама.

Оно што остаје иза ове судске одлуке је неспоран факт да грађани ове земље живе у међународном протекторату и да то најбројнијем народу међу њима нимало не смета. Није изненађење, али треба да остане забиљежено.

Уосталом, историја је у више наврата показала ко овдје показује зубе туторима, а ко им љуби чизме. То је оно што остаје у генетском коду. Занавијек.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.