Пабирци о Дучићу

Прије три-четири недјеље у Београду је на снимању била једна интересантна млађа екипа из Републике Српске која прави у перспективи, рекао бих, врло занимљиву емисију о Петру Кочићу, Јовану Дучићу и Иви Андрићу. Посредно су ступили у контакт са мном са жељом да сниме и мене као саговорника.

По инерцији сам закључио да желе да говорим о Андрићу којим сам се доста бавио и о коме могу да говорим самопоуздано и без претходне припреме. Имам, наравно, неко знање и о Кочићу и Дучићу, али по обиму и дубини мање него оно о Андрићу. Кад се испоставило да фокус разговора са мном хоће бити о Андрићу, али да би желе да ми поставе и покоје питање о Кочићу и Дучићу, одлучио сам да се мало подсјетим на њихове биографије. Читајући мало више о Дучићу у кратком временском периоду пали су ми у очи неки занимљиви детаљи, нарочито у контексту компарације са Андрићем. Двојица људи који се налази на највреднијим банкнотама у БиХ прве су асоцијације на своје родне градове које повезује ТР алитерација (Травник, Требиње) и скоро да могу симболички да представљају и неке парадигме географије и епохе.

• ИСТОК, ЗАПАД

У позитивизму као филозофском правцу често се потенцирају вријеме и мјесто рођења као пресудни за нечију судбину. Неки воле и да то поспрдно коментаришу, али чак и ако ти детаљи нису пресудни, нипошто нису ни неважни. Тако има смисла, макар и не нужно и до краја озбиљно, посматрати Дучича и Андрића (и) кроз ту призму. Тих двадесетак година који раздвајају њихове датуме рођења нису неки претјерано дуг временски интервал, нарочито у историјском смислу и нарочито у контексту краја деветнаестог вијека. (Данас су техничке промјене толико брже и фреквентније да двадесетак година разлика прави, рекло би се, већу практичну и свакодневну разлику.) Кад је пак ријеч о временима рођења ове двојице писаца и дипломата, старији се родио почетком осме, а млађи почетком десете деценије деветнаестог вијека. Ипак, Дучић се рађа док је Босна и Херцеговина и де факто и де јуре дио Отоманског царства, док се Андрић рађа док већ петнаестак година траје аустроугарска окупација. У неком симболичком смислу, Дучић се рађа док Босном и Херцеговином влада Исток, а Андрић кад је већ почела владавина Запада. То има везе и са тиме како је упамћено вријеме њихових рођења. Код Андрића је познат тачан датум, док код Дучића не знамо поуздано чак ни тачну годину; знамо да је био почетак хиљадоосамстоседамдесетих, односно нешто мало прије чувеног Херцеговачког устанка чијих је вијек и по од почетка обиљежен прошле године.

• БЕЗ ОЦА

Ако у историјском смислу, компарацију почињемо с разликом, у психолошком можемо да започенемо са сличношћу. Обојица су, наиме, одрасли без очева. Андрић је знамо без оца остао као двогодишњак, а ни Дучић није био много старији. Њихов савременик Фројд би о таквом обрту судбине имао шта да каже. У том смислу, има нечег сигнификантног у томе да је први Дучићев објављени књижевни рад пјесма под насловом “Самохрана мајка”. Коинциденција је, ето, да је од тога прошло равно четрнаест деценија. Пјесма је, наиме, објављена 1886. године, и то у Сомбору, у “Голубу”, који је описиван као “илустровани лист за српску младеж”. Чак је и овај Сомбор занимљив као локација, мјесто које је, барем данас, једна од најсјевернијих тачака “српског свијета”. Наредних година, Дучић се све чешће јавља поезијом и у другим часописима од “Босанске виле” и “Нове Зете” до новосадског “Невена”. Ако даље пратимо његову биографију, долазимо до првог његовог “правог” посла, а који је добио након стицања дипломе на Учитељској школи. Добио је, наиме, позицију учитеља у Српској основној школи у Бијељини. Због своје поезије и друштвеног ангажмана привлачи пажњу окупационе полиције. Врло брзо полиција претреса стан у којем живи па га подвргава званичној истрази. Нешто прије Дучићевог доласка у Бијељину, а у години која је, ето, била година рођења Иве Андрића, у Бијељини је отворен модеран хотел прозван Хотел Дрина. Управо у том објекту је Дучић 1894. организовао церемонију прославе Савиндана што је био један од потеза који су из перспективе аустроугарских власти били субверзивни. Као крајња консеквенца тог ангажмана, Дучић је изгубио посао у Бијељини добивши и забрану објављања учитељског посла било гдје у тадашњој Босни и Херцеговини.

• ЕВРОПСКИ ХОРИЗОНТИ

Пред сами крај деветнаестог вијека одлази на студије у Женеву. У години кад Дучић стиже у Женеву, у Буенос Аиресу се родио Х.Л. Борхес, писац коме ће Женева бити један од најважнијих градова у животу. Женева је такође и град најдуже Андрићеве дипломатске службе. Женева је франкофони град, историјски и културно необично значајан, од Жана Калвина до Денија де Ружмона. У Женеви се почела озбиљније развијати Дучићева франкофилија и његово боље упознавање француске културе и умјетности. Пошто људи воле да своје изборе симболички повезују са поријеклом, Дучићу је сентиментално бивало све више стало до медитеранске ауре његовог завичаја и његове историјске и географске наслоњености на Дубровник. У Дучићевом свјетоназору снажно су се спојили патриотски осјећаји са високим вредновањем традиције западних друштава. Кад је ријеч о Дучићевој биографији, негдје од почетка двадесетог вијека, од његових касних двадесетих или раних тридесетих година живота, она је добро позната и унутар ње има мање непознаница. У Краљевини Југославији он је признат и угледан књижевник. Пошто је умро у Америци док је Други свјетски рат још увијек трајао, није имао прилику да послије рата евентуално пронађе модус вивенди са комунистима. Стога је његова позиција из српске националне перспективе често бивала боља него у случају оних којима се замјерала претјерана “прагматичност”. Ми, међутим, не можемо знати како би се његов живот развијао у некој “шта би било, да је било” ситуацији. Људи некад знају да поставе питање, зашто из бошњачке и хрватске перспективе нема толиког анимозитета према Дучићу ако бисмо као мјеру за поређење користили случај Иве Андрића. Кључ није у некој благонаклоности спрам Дучића, него искључиво у Андрићевој свјетској слави и Нобеловој награди. Да Дучић има и близу толико јаку глобалну препознатљивост, и њему би многе цитате и детаље потенцирали као тобожња непочинства. А и тада, Дучић ником не би сметао као портрет на банкноти од сто конвертибилних марака, као што ни Андрић не смета ником на оној двоструко вреднијој.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.