Осам деценија од Хирошиме и Нагасакија

Август, управо завршени, мјесец ове наше 2005. године историја ће можда памтити по сусрету предсједника Сједињених Америчких Држава (Доналда Трампа) и Руске Федерације (Владимира Путина) на Аљасци.

Ова прогноза, наравно, зависи од тога да ли ће будућност потврдити како је од августа 2025. започета успјешна иницијатива о примирју између Руске Федерације и Украјине. Откад је овај сукоб избио, свијет као никад раније у претходних пет-шест деценија стрепи од нуклеарног рата. У том смислу, прича о развоју нуклеарног оружја није лишена интригантности. Од открића радиоактивности до крваве примјене атомске бомбе прошло је непуних педесет година, једва пола вијека.

Историја атомске бомбе углавном потпуно стаје у тих пет деценија. У децембру мјесецу Вилхем Конрад Рентген открио је нешто што је он прозвао "новом врстом зрака"; ради се, наравно, о X-зрацима. Првог јануара наредне године Рентген ће објавити научни рад о овом феномену који ће прву примјену наћи у медицини. Макар и није знао објаснити сам феномен, његово ће откриће Рентгену донијети свјетску славу те прву Нобелову награду за физику у њеној свеукупној историји; међу првим лауреатима 1901. био је, наиме, управо Рентген. 

ЛАВИНА

Откриће X-зрака изазвало је праву помаму међу физичарима. Подстакнут овим открићем Анри Бекерел откриће фосфоренцију уранових соли, а затим и нове, уранове зраке. Кад је Марија Скодовска Кири одлучила писати докторат, није знала шта да узме за тему док јој муж Пјер Кири није препоручио да се позабиви истраживањем уранових зрака. 

Марија Кири биће, у ствари, прва која ће употријебити термин радиоактивност. Прије краја деветнаестог вијека брачни пар Кири откриће два нова хемијска елемента; назваће их полонијум и радијум.

Од тог времена рапидном ће се брзином, као на филмској траци, низати нова открића и нови истраживачи: алфа, бета и гама зраци, неутрони, фисија, Ернест Радерфорд, Ханс Гајгер, Фредерик Жолио те Ирена Кири-Жолио (ћерка Марије и Пјера Кирија). 

Овај дајџест увод само је блиједа скица што указује на чињеницу да је откриће атомске бомбе, у ствари, нека врста нуспродукта великог напретка физике који се десио с краја деветнаестог и с почетка двадесетог вијека. Као у оним клишеизираним вицевима о расијаним професорима физичари нису превише размишљали о могућој злоупотреби атомске енергије. А прва истраживања у овом правцу збила су се, у ствари, у нацистичкој Њемачкој. 

Сам Бог зна шта би се десило да су се нацисти докопали атомске бомбе. 

ПРОЈЕКАТ МЕНХЕТН

Амерички пројекат стварања атомског оружја започео је тек 1939. године након знаменитог писма које је Алберт Ајнштајн упутио предсједнику Рузвелту, писма у којем га упозорава на потенцијално огромну моћ атомског оружја. У колективној свијести становника глобалног села управо се Ајнштајн сматра  творцем атомске бомбе, макар не постоји један човјек којем би се ово откриће могло приписати.

Ипак, Ајнштајн је нека врста постмодерне научничке иконе, доброћудни рашчупани чичица исплаженог језика који је створио оружје судњег дана не знајући шта чини. Кога је брига што овај популистички имиџ уопште не одговара стварном Ајнштајну? Можда и понајбоља метафора за атомске бомбе јест она коју је створио британски писац Мартин Ејмис: Ајнштајнова чудовишта. (Једина достојна конкуренција је онај Стингов стих: "Опенхајмерова смртоносна играчка"). 

Ипак, вратимо се историји. Рузвелт је подстакнут Ајнштајновим писмом покренуо такозвани Пројекат Менхетн. Након шест година времена, двије милијарде долара трошкова (што је у рангу данашњих двадесет и шест милијарди) те рада двије стотине хиљада људи у четрдесет лабораторија и фабрика, бомба је била створена. 

МАЛИ И ДЕБЕЛИ

Прва нуклеарна проба збила се шеснаестог јуна 1945. у мјесту Алмогордо у Новом Мексику. Бомба искориштена на проби звала се "Дебели дјечак". 

Још прије пробе, међутим, Рузвелтов насљедник Хари Труман је одлучио да употријеби бомбу против Јапана. Разлози које историчари обично наводе јесу: тјерање Јапанаца на што бржу капитулацију да би се спријечио дугогодишњи рат с потенцијалним бројним жртвама, својеврсно оправдање за трошење толиког новца јер се ваљда мислило да је новац узалуд потрошен ако се бомба практично не употријеби (израчунато је да је израда атомске бомбе коштала тек незнатно мање од свег осталог оружја употријебљеног у Другом свјетском рату: свих мина, граната и авионских бомби кориштених у шест ратних година) те напокон гњев због Перл Харбора - била је то и својеврсна одмазда. Шестог августа 1945. амерички бомбардер Б-29 бацио је бомбу звану "Мали дјечак" на Хирошиму. 

Процјењује се да је на лицу мјеста погинуло између деведесет и стотину четрдесет хиљада људи. Три дана касније, деветог августа, на Нагасаки је бачена нова бомба ("Дебељко"); она је однијела између шездесет и осамдесет хиљада жртава. 

Немогуће је набројати дугорочне посљедице атомске експлозије. Као да тренутна разорна моћ сама по себи није довољно грозна. Не постоје ријечи којима се може описати деструктивност атомске бомбе. Нешто што је у стању да у једном једином трену избрише толико живота измиче дијапазону човјечје имагинације, ма како живе и живахне. Само четири године Американци су једини имали атомску бомбу. Двадесет деветог августа 1949. 

Совјетски Савез је извео своју прву нуклеарну пробу. Године 1951. Американци ће створити такозвану хидрогенску бомбу, хиљаду пута моћнију од атомске, истинско оружје судњег дана. Руси ће их убрзо слиједити. Отада човјечанство има моћ да само себе уништи. Данас атомске бомбе имају све сталне чланице Савјета безбједности Уједињених нација, а по свој прилици и још неке земље. 

САД су и даље политички алергичне на сваки покушај да нека земља која им није савезник развија властити нуклеарни програм. Како смак свијета више није само фантазија о ударцу метеора, него је постао могућност "људска одвише људска", скоро да је мало чудо да је од открића радиоактивности до атомске бомбе прошло једва педесет година, а да људски род успијева већ, ево, седамдесет-осамдесет година да се не самоуништи. 

У контексту хладног рата то се називало "равнотежом страха". Ипак, још од Кубанске кризе па све до актуелног и поменутог руско-украјинског сукоба о чијем потенцијалном замрзавању су разговарали Трамп и Путин, могућност нуклеарног армагедона је нешто што трајно остаје у (под)свијести људског рода.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.