Опет по леђима радника

Док се раднику од плате доприноси одбију прије него што новац легне на рачун, у исто вријеме највећи порески дужници у Српској дугују више од 257 милиона марака.

Посљедице ових неизмирених обавеза падају углавном по леђима нејаких, јер ако послодавац не уплати оно што је дужан, негативан ефекат не осјећа он, већ радник. Тако онај који је вриједно радио годинама, због туђег дуга и годинама толерисане неодговорности сноси највећи терет. Ако му не дај боже затреба, не може да се лијечи док буду уплаћени доприноси. Пензија му је неизвјесна, док туђи дугови остављају горак укус неправде, јер док он уредно плаћа обавезе, они најјачи и систем своје игноришу.

Пореска управа редовно објављује такозвану црну листу пореских дужника, али она, чини се, више личи на годишњи билтен него на инструмент који ће натјерати несавјесне да плате обавезе. Када неко годинама остаје међу највећим дужницима, тешко је избјећи утисак да објава листе никога не забрињава. Држава која стално прича о пуњењу буџета и бољитку за радну класу, на ово као да је слијепа. Да није не би годинама исти дуговали милионе, док се раји за најмањи дуг шаљу извршиоци.

Највећи проблем није само у износу дуга, јер порези и доприноси нису обични бројеви. Из њих се финансирају пензије, здравствена заштита и социјална сигурност грађана. Када се они не уплате, терет не пада на државу, већ на раднике који годинама издвајају дио плате вјерујући да ће им систем узвратити сигурношћу. Истовремено, власт показује два различита приступа свему. Према грађанину или малом привреднику веома је ефикасна и дуговања се брзо евидентирају, покрећу се принудне наплате и блокирају рачуни. Код вишемилионских дугова вријеме као да тече спорије. 

Репрограми, стечајни поступци и дуготрајни законски процеси главно су оправдање због којег се дугови "киселе" годинама. Посебно забрињава то да се међу највећим дужницима налазе и јавни субјекти. Ако ни они не успијевају уредно извршавати обавезе према систему којем припадају, какву поруку то шаље приватним предузећима и грађанима који обавезе уредно измирују? Поштени привредници тако долазе у парадоксалну ситуацију да испадају мање конкурентни од оних који годинама гомилају дугове. 

Они први финансирају државу, док други често годинама послују под теретом неплаћених обавеза. Проблем зато није само у 257 милиона марака, већ то што се ствара утисак да одговорност није иста за све. Тако док радници због неуплаћених доприноса остају без здравствене заштите и сигурније пензије, вишемилионски порески дугови годинама чекају расплет у процедурама. Ову ситуацију добро описује есеј Фредерика Бастијата: "Када пљачка постане начин живота једне групе људи у друштву, они с временом створе правни систем који је одобрава и морални кодекс који је велича".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.