Окрутна логика

Санкције су постале омиљени инструмент у међународној дипломатији. У теорији, оне су намијењене да изврше притисак на земље да промијене свој политички курс или да их приморају да се повинују одређеним захтјевима, обично западних сила.

Међутим, показало се да оне у већини случајева нису успијевале да наметну политичке промјене. Умјесто тога, оне су доводиле до разорних посљедица по цивилно становништво. 

Историја је пуна примјера, од Авганистана, Ирака, Либије, Ирана, Сјеверне Кореје па до Русије. 

Поставља се питање како УН, тијело основано за промоцију мира и људског достојанства, оправдавају употребу овог алата који тако често наноси колективну патњу. У преамбули Повеље УН наводи се да ово тијело треба да користи међународни механизам за промоцију економског и друштвеног напретка свих народа, али све што се радило било је у супротности с овим. Ватрене присталице санкција смислиле су термин како би минимизирале њихову разорну људску цијену. Они их у посљедње вријеме описују као паметне или циљане, што значи да циљају само политичку елиту. 

Показало се да то није тако, јер су оне имале несагледиве посљедице по живот обичних људи, па и оних који живе у државама које су се латиле овог мача. 

Све што је посљедњих неколико година радила ЕУ, односно отуђени центри моћи у Бриселу, а уводећи више од 30.000 санкција Русији, имало је огроман бумеранг ефекат. Ишло се чак дотле да се отворено пријети оним земљама које нису намјеравале да сијеку грану на којој сједе. Крајњи резултат - Европа је данас суочена са рецесијом, инфлацијом која одбија да се повуче без борбе и губитком конкурентности. Олако одрицање од јефтиних руских енергената скупо је коштало европске земље, поготово оне које су у претходном периоду своје благостање градиле на руским енергентима. Све ово није било отрежњујуће за политичке елите и отуђене центре моћи. Наставили су са доношењем одлука које код обичних људи стварају све већи мамурлук, ком ни шаке "бруфена" не помажу. 

Неприхватање реалности да се ствара неки нови свјетски поредак, мултипорални, да је вријеме глобализма на издисају, могло би ЕУ на крају претворити у Сахару или чак неки нови Блиски исток. Покушаји да се улагањем огромних свота новца у наоружавање спасе индустрија не могу бити кључ опоравка. 

Брисел је одлучио да уведе нови пакет санкција и то у вријеме када трају преговори о окончању рата у Украјини. На овај начин европске политичке елите показују да су и даље неспремне да прихвате нову реалност, у којој ЕУ није више колонизатор и својеврсни паразит који ће своју моћ и даље црпити тако што ће експлоатисати друге, већ споредни играч који ће због недостатка визије на крају остати не кратких рукава, већ потпуно го. Нажалост, све то ће несумњиво негативно утицати и на ове наше просторе.  

По ко зна који пут могли бисмо бити колатерал уколико сви овдашњи политичари не прихвате нову реалност.   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.