Одвезивање од мртваца

Почиње овако: 

 

„Од свих усмртила/Мучила и опачила/Најтеже су турске муке/А од њих најгора/Везивање за мрца/Живог чоека вежу за умрлога/Да жива душа удише испалу/Нико ту муку није преживео/Да му није цикнуо мозак/Прецркла вера/Одустала нада/Докусурена снага/Као што се за мрца/Везује један чоек/Може и цео народ/И не само за мртвог чоека/Него и за мртву идеју/ Везивање живог духа/Ума и језика народа/За умрлу мисао/Преминуло слово/Издахнули извор/Бившу веру/Наду цркотину/Идеју лешину/И епоху мрцину/Подмирује и народ/Истом ценом/Као и везивање за мрца/Невољник у турско доба.“

 

Да ли се то историја данас понавља и сурово поиграва ? Дејтонски споразум и његових 11 анекса с краја 1995. године, нису само зауставили рат како се то подметачки и покварено тврди у сарајевским медијима и бриселским анализама, већ је створио систем за довољно ефикасно функционисање државних органа у ентитетима и заједничких органа на нивоу БиХ. Оно што је Анексом 4. – Уставом БиХ уређено у корист ентитета као скоро самосталних држава, брутално је одузимано и сакаћено на штету Републике Српске. То масакрирање Дејтонског споразума, вршили су странци на челу са високим представницима. Највише зла против међународног Дејтонског споразума направила су тројица диктатора: Волфганг Петрич, високи представник који је између осталог наметнуо „суд БиХ“ па се већ годинама неуспјешно пере од тог злочина. Петрич је „наметнуо суд БиХ“ уз образложење које нема никакав основ у Уставу БиХ, тврдећи да је „успостава правосудних институција на државном нивоу које задовољавају утврђену уставну потребу (напомена: ово је будаласта измишљотина јер није могао навести никакав уставни основ) за рјешавањем кривичних дјела која почине јавни дужносници Босне и Херцеговине у обављању својих дужности, предуслов за успоставу владавине права у Босни и Херцеговини“. Кроз суђење предсједнику Републике Српске Милораду Додику од стране „суда БиХ“ видјели смо ту злочинску карикатуру владавине права. 

 

Педи Ешдаун као високи представник, смјењивао је демократски изабране функционере и наметао све и свашта отимајући државне надлежности ентитетима. „Одузмите ентитетима војску, полицију и финансије и они ће сами увенути“, говорио је Ешдаун. Судбина га је већ смјестила у неке Дантеове кругове. На крају и лажни високи представник Кристијан Шмит као врхунац криминала и злочина против међународног права. Шмит никада није именован за високог представника, ни од страна потписница Анекса 10. Дејтонског споразума, што значи супротно вољи Републике Српске, па није ни могао бити потврђен од стране Савјета безбједности УН, што су два услова за легалан и легитиман мандат високог представника. О њему другом приликом. 

 

Дакле, високи представници потпомогнути западним државама на челу са клинтоновско-бајденовским квазидипломатама и самозабраним ПИК-ом, унаказили су Дејтонски споразум, поготово његов Анекс 4. као Устав БиХ. Те мрцине су од Дејтонске државне заједнице два ентитета који су створили дејтонску БиХ, направили „државу монструма“ са измишљеним и неуставним органима. Та њихова антидејтонска БиХ је сада живи мртвац, а због потпуног нефункционисања могла би постати мртва начисто. За илустрацију неколико примјера. Бројне ентитетске надлежности су отете и пренесене на ниво БиХ. Формирано је и девет „министарстава Савјета министара БиХ“ која по Уставу БиХ не могу постојати. Могу постојати само министри „спољних послова, спољне трговине и други према потреби“ – члан 5.4. Устава БиХ. Нема никаквих „уставних“ министарстава БиХ као извршних, а још мање управноправних органа. 

 

Административне и помоћне послове за те министре могле су обављати стручне службе Предсједништва БиХ, јер је Савјет министара (без додавања „БиХ“) ионако само његово помоћно тијело. „Правосуђе БиХ“ у виду наметнутог вануставног „суда и тужилаштва БиХ“ је копље којим су проболи Дејтонски споразум. Увођење ПДВ-а као изворног прихода нивоа БиХ и предност у финансирању заједничких институција, директно је супротан члану 8.3. Устава БиХ. Гранична служба и царине су дејтонска надлежност ентитета и тако су функционисале првих неколико година након рата. Сада је Република Српска спријечена да отвори гранични прелаз Градишка према Хрватској и тиме Европској унији као најфреквентнији путни правац, иако су сви радови завршени – од новог моста на Сави, граничног прелаза, приступних путева. Зашто? Зато што је Зијад Крњић, подржан од Владе Федерације БиХ, то спријечио и постао херој сарајевске чаршије. Кршења међународног права, неуставност одлука Уставног суда БиХ, одузимање ентитетских надлежности, гажење људских права – могло би се дуго и аргументовано набрајати. 

Није тајна да су западне земље на челу са САД и Билом Клинтоном подржавале Алију Изетбеговића и Муслимане у грађанском рату у БиХ. Није ни тајна да су жмирећи на оба ока, преко Туђманове Хрватске дозвољавале дотурање оружја муслиманској „Армији БиХ“ и тиме кршили ембарго УН. Још горе по њих, дозвољавале се долазак исламских бораца муџахедина у БиХ, опет преко Хрватске. Ти исламски терористи били су саставни дио муслиманске „Армије БиХ“. Уз покличе Алаху екбер, искористили су БиХ као полигон за увјежбавање џихада и то против Америке, Британије, Њемачке, Шпаније. У њихове „ратне вјештине“ спадало је и одсијецање глава заробљеним борцима Војске Републике Српске. 

 

Истовремено, Алијина БиХ била им је платформа за улазак у западне земље на основу пасоша „међународно признате Републике БиХ“. Запад је изазивао судбину која им је приредила и приређује најкрвавија убиства. Бин Ладенова Алкаида и бројни исламски терористи су нападима у септембру 2001. на САД, подметањима бомби у возовима, аеродромима и тржним центрима западних земаља, показали Западу шта су научили у „босанском рату“. 

 

Недавно, 11. фебруара, у емисији „Пресинг“ бошњачке Н1 телевизије водитеља Амира Зукића, гостовали су Данијел Сервер са вашингтонског „Џон Хопкинс универзитета“ савјетник у Стејт департменту у вријеме Клинтона, бошњачки лобиста и како кажу експерт за Балкан и Аднан Хадровић, бивши бошњачки дипломата. Било је то опијело за ону промуслиманско-бошњачку америчку политику која је владала над БиХ тридесет година након Дејтона. Иако су саговорници наглашавали да су Бошњаци прозападно и проевропски орјентисани, један дио разговора посебно је био занимљив. Сервер је отворено рекао: „Ми, Американци кажемо да смо за мултиетничку БиХ, али исто кажемо да желимо избјећи формирање једне умањене исламске Босне која би била платформа за тероризам. И то и даље представља легитимну бригу. И таква Босна би била пријетња и за Хрватску и за Србију“. Оно што је интересантно, да су двојица Бошњака – Зукић и Хадровић, остали нијеми на ову Серверову, може се рећи увреду, што би значило да су прећутно сагласни да су Бошњаци потенцијални терористи. Сервер није ништа ново рекао. Подсјетимо се његових ранијих изјава. У октобру 2005. године поводом десет година Дејтонског споразума: „Шта ће то значити уколико се БиХ распадне. Један дио БиХ ће отићи Србији, Република Српска, један дио ће отићи Хрватској, углавном Херцеговина. Шта ће то значити за остатак БиХ. 

 

Остаће једна мала исламска република у центру Балкана, одвојена од мора, непријатељска према сусједима. То је ноћна мора коју су Американци увијек жељели избјећи“. Затим 2012. године: „Независност Републике Српске би неизбјежно довела до подјеле Босне на три дијела. Јужни дијелови којима доминирају Хрвати такођер би се отцијепили од Босне, што би оставило оно што моје колеге из Стејт Департмента називају 'неодрживим остатком исламске државе која би постала подлога за ирански тероризам'. Сматрамо да би тероризам био усмјерен према Европи, а не САД-у, али и то се жели избјећи". Поново исто 2016. године: „САД су се одупирале подјелама, хтјели смо уједињену земљу. Мислили смо да не би била добра опција стварање једне мале исламске државе, ни за Хрватску, ни за Србију ни за Европу“. Још један бошњачки пријатељ Стипе Месић, двоструки предсједник Хрватске који није могао/смио отићи у ниједну бе-ха хрватску општину, (баш као ни Жељко Комшић, четвороструки „хрватски“ члан Предсједништва БиХ) више пута је говорио слично Серверу. Интересантна је његова изјава док је био дио Туђмановог УЗП: “Мени се чини да један дио исламских фундаменталиста иде на то – освојити што више територија без обзира на чију штету и створити један нуклеус – исламску државу на еуропском тлу. И, ако гледамо у перспективи, та државица би била центар тероризма наредних педесет година, али би била и центар експанзије ислама у Еуропи, када и ако гледамо с фундаменталистичког становишта. Свакако да би исламске земље ту највише помагале. 

 

Сутра ту можемо очекивати један од највећих аеродрома у Еуропи, јер одатле би ишле све акције које ислам занима, јер је то вјера која по својој логици експандира. Та вјера никада није рекла да ће стати, него увијек да ће се ширити. Свијет на исламску земљу не може пристати.“ Бивши предсједник Републике Српске Драган Чавић подсјетио је шта му је својевремено рекао Жак Клајн, амерички генерал у вријеме док је био специјални представник САД на Балкану: „Знате ви Срби, знате зашто сте добили Републику Српску? Зато што Запад не жели да у срцу Европе има исламску енклаву, да има Иран или Саудијску Арабију. Јер оставити Бошњаке, односно муслимане, у срцу Европе, да имају чисту етничку државу – је највећа опасност за Европу“. 

 

Послије овако јасних „пријатељских квалификација“, највише интереса за опстанак дејтонске БиХ, морали су имати управо Бошњаци. Поштовати Дејтонски споразум као слово, а не измишљати неки лажни дух Дејтона. Умјесто тога, углавном су чинили супротно и тиме Србе и Хрвате додатно удаљавали од било какве жеље за останак са њима у заједничкој држави. Све су чинили и чине да потврде тезу коју је прије почетка дејтонских преговора исказао Клинтонов савјетник за националну безбједност Сенди Бергер: „Ако буде неопходно, треба да притиснемо Бошњаке да дозволе Србима спровођење референдума након двије до три године, као што смо се сложили у пакету из 1993. године. Наша аргументација би била да, ако Бошњаци не могу убиједити српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе блокирати мирно раздвајање по узору на чехословачки модел”, наводи се у документу „Излазна стратегија за БиХ“. 

Више од тридесет година прошло је од закључења Дејтонског споразума, а његово кршење кренуло је већ од потписивања. Српски народ и Републику Српску као невољника у турско доба, вежу за противправно створену антидејтонску Босну и Херцеговину која као мртвац уништава сваку прилику за унутрашњи договор представника три конститутивна народа и одмицање од крваве историје. 

Дошло је вријеме да Република Српска одлучније крене у заштиту својих права и интереса потврђених међународним Дејтонским споразумом. Прво Изборним законом Републике Српске у складу са Уставом БиХ, а затим и новим Уставом Републике Српске, такође у складу са Уставом БиХ, али и Анексом 1А. Дејтонског споразума. Као крајњи одбрамбени механизам треба користити и право на самоодређење које има српски народ према Повељи УН и одредбама Устава БиХ.