Од воћа и поврћа и црви бјеже

Е, кад се само сјетим, ал' се некад добро јело, баш. Све је некада било пуно квалитетније, али се имало и много више новца. И храна је мирисала, а знало се и шта се тачно једе и налази на тањирима. Данас када купиш месо ниси баш најсигурнији шта у кеси добијаш, али и из које далеке државе оно долази. Да ли је допремљено замрзнуто у сантама леда или не? Колико је старо, те како је уопште могуће да је увозно месо из Аргентине или неке друге сјеверно америчке државе јефтиније од овдашњег?! Нема логике. Али ње одавно нема, што би рекао мали Перица. Исти случај је и са фараонским кромпиром, који увозимо из далеког Египта и буде јефтинији од романијског или гламочког. Слична прича је и са водом. Иако је имамо у изобиљу, огромне количине увозимо и попијемо, јер је то "фенси". Недавно једна жена у продавници рече да купује увозну воду са Алпа и со са Хималаја, јер се ради о квалитетнијим стварима, које при томе имају и љепшу амбалажу.

Такође, како је уопште могуће да бурек и разне дуге пите, али и ћевапи, данас коштају као светог Петра кајгана, иако се ради тек о блиједим копијама. Како смо дошли у позицију да су ова јела постала попут неких луксузних намирница? Када би просјечна породица сваког дана за доручак јела бурек, и то без јогурта, требало би јој најмање на мјесечном нивоу око 350 марака, што представља четвртину просјечне плате. Није то једини проблем. Нема више оног бурека који плива у уљу и прави се искључиво од меса. Ни хљеба више нема. Некада се из пекара у касним ноћним сатима ширио неодољиви мирис, којем нико није могао да одоли. Тијесто је било тијесто. Пецива су прављена од брашна, воде и квасца, а данас се употребљавају разни адитиви и боје и ко зна шта већ. И не само то. Векне хљеба су постале попут кифли. Нема више килограмског хљеба или оног од 750 грама. Када се подвуче црта, килограм ове животне намирнице данас, у појединим случајевима кошта око 10 марака.

И парадајз је некада мирисао. И воће је било воће, а не хемијско третирани производ, од којег коса отпада. Нажалост, купујемо ствари од којих и црви бјеже. И шта раде надлежни? Готово ништа. Дозвољава се прекомјерни и неконтролисани увоз, али и употреба пестицида. Примјера ради, једна од познатијих месних индустрија увози чак 80 одсто меса, док домаћи произвођачи не знају шта ће се својом стоком. Парадокс, производи тог произвођача се у трговачким центрима продају под ознаком "Купујмо домаће". Људима је мало познато и да је купус својеврсни рекордер по броју третирања пестицидима. Онда и не треба да чуди да су данас ријетки они који успију за зиму да укиселе купус, јер се он претвори у кашу. На крају треба поменути да су и сами произвођачи, а ради већег профита, почели да у своје производе трпају све и свашта. Јавна је тајна да се у одређене месне прерађевине убацују чак и мљевене кости. Е, кад се само сјетим, ал' се некад добро јело, баш.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.