Од марке до провалије

Граница између "безазленог" тикета за марку и црног понора зависности од коцке тања је од папира, а у БиХ се изгледа прелази брже од трептаја ока.

Тако у земљи гдје лоше економско стање, немаштина и осјећај безнађа постају свакодневица, све више људи покушава пронаћи спас у играма на срећу. Некада резервисана само за богате, коцка је данас уточиште сиромашних, обесправљених и оних који су изгубили вјеру да се живот може промијенити поштеним радом.

Коцкарско тржиште у БиХ је сваким даном све веће, а кладионице и салони са апаратима ничу на сваком кораку. Промети у овим "кућама забаве" мјере се стотинама милиона марака годишње, а агресиван маркетинг неуморно продаје илузију да је срећа удаљена само још један тикет.

Достојевски је давно упозорио да "коцкар не жели новац, он жели узбуђење", али, нажалост, у БиХ то узбуђење често прераста у спиралу пропасти од прве уплаћене марке, преко изгубљене плате, до уништених односа и изгубљене наде у боље сутра.

Лака доступност коцке уз осјећај безнађа сваким даном узимају све већи негативан друштвени данак, па се за коцкарским апаратима осим мушкараца све чешће виђају и жене, па чак и брачни парови, који раме уз раме играју против судбине.

Недавно истраживање часописа "Лансент" је открило да коцкање постаје све више забрињавајући тренд, поготово у југоисточној Европи и балканским земљама, у којима је све присутније и коцкање малољетника, али и жена. Такав тренд није само знак ширења коцке на све слојеве друштва него и аларм да полако, али сигурно губимо заједничке вриједности.

Стручњаци сматрају да је коцкање комплексан проблем који не уништава само појединца,него разара породице, нарушава међуљудске односе и оставља дубоке ожиљке на читавом друштву.

Одговорност за овај негативан друштвени тренд лежи не само на онима који се коцкају већ можда и понајвише на цијелом друштву и држави која би требало да буде стуб заштите својих грађана, али то није.

Свједоци смо да се властодршци понашају као хладни благајници јер изгледа више није циљ обезбиједити радна мјеста и шансу за пристојан живот, него само убирати порезе. Тако се она стара изрека славног Жан-Жака Русоа: "Кад народ нема шта да једе, влада му понуди игре" код нас сваким даном потврђује као истинита.

Зато, све док буде лакше отворити кладионицу него фабрику и док се држава брине за свој буџет више него за властити народ, од марке до провалије дијели нас само један тикет, а многи су га већ можда и прешли!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.