Од Атине до Брисела

​Јасно смо рекли предсједнику Вучићу да Србија има отворен пут ка Европској унији. Међутим, Србија мора да одлучи гдје стоји. Балансирање између Русије, Кине и Европе није могуће. Србија мора јасно да одлучи гдје види своју будућност. И ако је одговор Србије "Европа", онда је одговор Европе "Србија".

Ова изјава њемачког канцелара Фридриха Мерца заслужује пажљивију анализу од оне коју јој је посветила већина медија. Не због тога што је необична, већ управо зато што је постала уобичајена. У њој је садржан читав политички поглед на свијет који се данас све чешће представља као једини дозвољени оквир политичког дјеловања.  Прва занимљива ствар није оно што је речено, већ ко је то рекао.

Мерц није предсједник Европске уније. Није предсједник Европског савјета. Није предсједник Европске комисије. Он је канцелар Њемачке, једне од држава чланица Европске уније. Па ипак, из читаве изјаве произилази да он говори у име Европе. Не у име Њемачке, већ у име читавог европског пројекта. Ко је овластио њемачког канцелара да говори и шаље поруке у име свих  европских држава и стотина милиона европских грађана?

Да ли је Европски савјет усвојио такву позицију?

Да ли постоји формална одлука свих чланица Европске уније?

Непријатно питање

Или се подразумијева да најмоћније државе могу своје ставове представљати као ставове читаве Уније? У свему томе намеће се непријатно питање: да ли је Европска унија заиста заједница равноправних држава или систем у којем је политичка тежина пропорционална економској снази?

У теорији, све чланице су равноправне. У пракси, међутим, све чешће се стиче утисак да су неке државе равноправније од других.

Мерцова изјава открива и нешто друго. Он не говори о сарадњи Србије са Европском унијом. Он говори о избору стране. "Балансирање између Русије, Кине и Европе није могуће."

Ова реченица открива суштину читавог приступа. Србији се не поручује да развија односе са Европском унијом. Србији се поручује да мора одустати од политике вишеструких партнерстава. Другим ријечима, од ње се тражи опредјељење. Таква логика Брисела (Берлина) није нов феномен у историји цивилизације.

Још је Тукидид у свом опису Пелопонеског рата забиљежио чувени "Мелијски дијалог". Мало острво Мелос покушало је остати неутрално између зараћених блокова. Атина није прихватила њихову неутралност и упутила Мелећанима јасну поруку: "Или ћете се покорити или ћете нестати". Суштина није била у праву и правди, него у моћи. Суштина није била у слободи избора него у прихватању избора који је већ направио неко други.

Управо због тога Мерцова реченица има много дубље значење од дипломатске поруке Србији. Она одражава све присутнију логику савременог Запада према државама које настоје водити самосталнију политику. Право на балансирање признаје се великима. Малима се нуди сврставање.

Сједињене Америчке Државе могу сарађивати са различитим актерима када то одговара њиховим интересима. Велике европске силе могу водити сложену политику према различитим центрима моћи. Али када то покуша Србија, онда се то проглашава неодлучношћу.

Манипулација

Посебно је занимљива употреба појма "Европа". Мерц не каже да Србија мора изабрати између Русије, Кине и Европске уније. Он каже: Русија, Кина и Европа. Тиме се Европска унија поистовјећује са читавом Европом. А управо ту лежи једна од највећих политичких манипулација савременог времена, јер Европска унија није Европа. Европа је цивилизација стара хиљадама година. Европа су народи, језици, културе и државе које су постојале много прије Европске уније. Европа су и државе које нису чланице Уније. Европа је географски и цивилизацијски појам који нико нема право да приватизује. Једнако европској цивилизацији припадају Андрић, Тесла и Миланкавић, као и Гете, Шекспир или Волтер.

Када се Европска унија представља као Европа, онда се свако неслагање са политиком Брисела аутоматски представља као неслагање са Европом. Па ако Србија не буде дијелила ставове Брисела према Русији, онда јој нису затворена само врата Европске уније. Из Мерцове формулације произилази нешто много шире: као да се затварају и врата саме Европе. Јер ако је Европска унија Европа, а Европа Европска унија, онда за оне који мисле другачије више нема мјеста ни на једној ни на другој адреси. Преостаје само да потраже неки други континент.

То је исти добро осмишљен механизам који се деценијама користи у Босни и Херцеговини када се ставови дијела западних држава представљају као ставови такозване "међународне заједнице". Као да Русија није дио међународне заједнице. Као да Кина није дио међународне заједнице. Као да десетине држава које имају другачије ставове престају постојати оног тренутка када се не сложе са политиком најмоћнијих западних земаља.

Таква логика није демократска. Она почива на монополу политичке моћи и права на тумачење стварности.

Она полази од претпоставке да један политички центар има право да себе представља као цјелину, а све остале као одступање од норме.

Зато је најзанимљивији управо завршни дио Мерцове поруке.

"Ако је одговор Србије Европа, онда је одговор Европе Србија."

На први поглед, то звучи као пријатељска понуда. Али иза те формулације крије се једна необична претпоставка: Европа је упутила лоптицу Србији. Ако Србија одговори потврдно, добија се још један доказ да је политика условљавања уродила плодом. Ако одговор буде негативан, потврђује се теза да Србија није спремна за европски пут. У оба случаја исход је унапријед објашњен, а простор за стварни избор постаје све ужи. А Србија се већ двадесет година изјашњава да је на европском путу и докле ће бити потребна нова изјашњавања. Јер било шта да одговори поставиће се нови услови.

Суштина

Због тога суштинско питање данас није да ли Србија припада Европи. Она Европи припада историјски, културно и географски. Србија није пред вратима Европе, јер никада није била изван ње.

Право питање гласи: да ли Европска унија и даље функционише као заједница равноправних народа или се постепено претвара у политички систем у којем најмоћнији говоре у име свих, а од осталих очекују да прихвате већ донесене одлуке као сопствени избор.

Јер од Атине до данас мијењали су се облици власти, називи држава, заставе и политички слогани. Некада су ултиматуми стизали на прамцу тријера, данас долазе у дипломатским саопштењима. Некада се покорност наметала силом, данас се представља као врлина. Али суштина је остала непромијењена.

Моћ не воли равнотежу. Моћ не воли неутралност. Моћ не воли оне који одлучују сами.

Суштина Мерцове поруке није у томе да Србија изабере Европу, већ у томе да прихвати да је избор већ направљен. Јер оног тренутка када је дозвољен само један избор, престаје слобода избора. А када престане слобода избора, више не говоримо о партнерству, него о односу моћи.

Од Атине до Брисела промијениле су се заставе, институције и политички рјечник.

Некада се говорило о царству, данас о интеграцијама. Некада о покорности, данас о европским вриједностима.

Али једна ствар се није промијенила.

Моћ и даље највише воли да њене захтјеве прихватите као сопствени избор.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.