Od Atine do Brisela

​Jasno smo rekli predsjedniku Vučiću da Srbija ima otvoren put ka Evropskoj uniji. Međutim, Srbija mora da odluči gdje stoji. Balansiranje između Rusije, Kine i Evrope nije moguće. Srbija mora jasno da odluči gdje vidi svoju budućnost. I ako je odgovor Srbije "Evropa", onda je odgovor Evrope "Srbija".

Ova izjava njemačkog kancelara Fridriha Merca zaslužuje pažljiviju analizu od one koju joj je posvetila većina medija. Ne zbog toga što je neobična, već upravo zato što je postala uobičajena. U njoj je sadržan čitav politički pogled na svijet koji se danas sve češće predstavlja kao jedini dozvoljeni okvir političkog djelovanja.  Prva zanimljiva stvar nije ono što je rečeno, već ko je to rekao.

Merc nije predsjednik Evropske unije. Nije predsjednik Evropskog savjeta. Nije predsjednik Evropske komisije. On je kancelar Njemačke, jedne od država članica Evropske unije. Pa ipak, iz čitave izjave proizilazi da on govori u ime Evrope. Ne u ime Njemačke, već u ime čitavog evropskog projekta. Ko je ovlastio njemačkog kancelara da govori i šalje poruke u ime svih  evropskih država i stotina miliona evropskih građana?

Da li je Evropski savjet usvojio takvu poziciju?

Da li postoji formalna odluka svih članica Evropske unije?

Neprijatno pitanje

Ili se podrazumijeva da najmoćnije države mogu svoje stavove predstavljati kao stavove čitave Unije? U svemu tome nameće se neprijatno pitanje: da li je Evropska unija zaista zajednica ravnopravnih država ili sistem u kojem je politička težina proporcionalna ekonomskoj snazi?

U teoriji, sve članice su ravnopravne. U praksi, međutim, sve češće se stiče utisak da su neke države ravnopravnije od drugih.

Mercova izjava otkriva i nešto drugo. On ne govori o saradnji Srbije sa Evropskom unijom. On govori o izboru strane. "Balansiranje između Rusije, Kine i Evrope nije moguće."

Ova rečenica otkriva suštinu čitavog pristupa. Srbiji se ne poručuje da razvija odnose sa Evropskom unijom. Srbiji se poručuje da mora odustati od politike višestrukih partnerstava. Drugim riječima, od nje se traži opredjeljenje. Takva logika Brisela (Berlina) nije nov fenomen u istoriji civilizacije.

Još je Tukidid u svom opisu Peloponeskog rata zabilježio čuveni "Melijski dijalog". Malo ostrvo Melos pokušalo je ostati neutralno između zaraćenih blokova. Atina nije prihvatila njihovu neutralnost i uputila Melećanima jasnu poruku: "Ili ćete se pokoriti ili ćete nestati". Suština nije bila u pravu i pravdi, nego u moći. Suština nije bila u slobodi izbora nego u prihvatanju izbora koji je već napravio neko drugi.

Upravo zbog toga Mercova rečenica ima mnogo dublje značenje od diplomatske poruke Srbiji. Ona odražava sve prisutniju logiku savremenog Zapada prema državama koje nastoje voditi samostalniju politiku. Pravo na balansiranje priznaje se velikima. Malima se nudi svrstavanje.

Sjedinjene Američke Države mogu sarađivati sa različitim akterima kada to odgovara njihovim interesima. Velike evropske sile mogu voditi složenu politiku prema različitim centrima moći. Ali kada to pokuša Srbija, onda se to proglašava neodlučnošću.

Manipulacija

Posebno je zanimljiva upotreba pojma "Evropa". Merc ne kaže da Srbija mora izabrati između Rusije, Kine i Evropske unije. On kaže: Rusija, Kina i Evropa. Time se Evropska unija poistovjećuje sa čitavom Evropom. A upravo tu leži jedna od najvećih političkih manipulacija savremenog vremena, jer Evropska unija nije Evropa. Evropa je civilizacija stara hiljadama godina. Evropa su narodi, jezici, kulture i države koje su postojale mnogo prije Evropske unije. Evropa su i države koje nisu članice Unije. Evropa je geografski i civilizacijski pojam koji niko nema pravo da privatizuje. Jednako evropskoj civilizaciji pripadaju Andrić, Tesla i Milankavić, kao i Gete, Šekspir ili Volter.

Kada se Evropska unija predstavlja kao Evropa, onda se svako neslaganje sa politikom Brisela automatski predstavlja kao neslaganje sa Evropom. Pa ako Srbija ne bude dijelila stavove Brisela prema Rusiji, onda joj nisu zatvorena samo vrata Evropske unije. Iz Mercove formulacije proizilazi nešto mnogo šire: kao da se zatvaraju i vrata same Evrope. Jer ako je Evropska unija Evropa, a Evropa Evropska unija, onda za one koji misle drugačije više nema mjesta ni na jednoj ni na drugoj adresi. Preostaje samo da potraže neki drugi kontinent.

To je isti dobro osmišljen mehanizam koji se decenijama koristi u Bosni i Hercegovini kada se stavovi dijela zapadnih država predstavljaju kao stavovi takozvane "međunarodne zajednice". Kao da Rusija nije dio međunarodne zajednice. Kao da Kina nije dio međunarodne zajednice. Kao da desetine država koje imaju drugačije stavove prestaju postojati onog trenutka kada se ne slože sa politikom najmoćnijih zapadnih zemalja.

Takva logika nije demokratska. Ona počiva na monopolu političke moći i prava na tumačenje stvarnosti.

Ona polazi od pretpostavke da jedan politički centar ima pravo da sebe predstavlja kao cjelinu, a sve ostale kao odstupanje od norme.

Zato je najzanimljiviji upravo završni dio Mercove poruke.

"Ako je odgovor Srbije Evropa, onda je odgovor Evrope Srbija."

Na prvi pogled, to zvuči kao prijateljska ponuda. Ali iza te formulacije krije se jedna neobična pretpostavka: Evropa je uputila lopticu Srbiji. Ako Srbija odgovori potvrdno, dobija se još jedan dokaz da je politika uslovljavanja urodila plodom. Ako odgovor bude negativan, potvrđuje se teza da Srbija nije spremna za evropski put. U oba slučaja ishod je unaprijed objašnjen, a prostor za stvarni izbor postaje sve uži. A Srbija se već dvadeset godina izjašnjava da je na evropskom putu i dokle će biti potrebna nova izjašnjavanja. Jer bilo šta da odgovori postaviće se novi uslovi.

Suština

Zbog toga suštinsko pitanje danas nije da li Srbija pripada Evropi. Ona Evropi pripada istorijski, kulturno i geografski. Srbija nije pred vratima Evrope, jer nikada nije bila izvan nje.

Pravo pitanje glasi: da li Evropska unija i dalje funkcioniše kao zajednica ravnopravnih naroda ili se postepeno pretvara u politički sistem u kojem najmoćniji govore u ime svih, a od ostalih očekuju da prihvate već donesene odluke kao sopstveni izbor.

Jer od Atine do danas mijenjali su se oblici vlasti, nazivi država, zastave i politički slogani. Nekada su ultimatumi stizali na pramcu trijera, danas dolaze u diplomatskim saopštenjima. Nekada se pokornost nametala silom, danas se predstavlja kao vrlina. Ali suština je ostala nepromijenjena.

Moć ne voli ravnotežu. Moć ne voli neutralnost. Moć ne voli one koji odlučuju sami.

Suština Mercove poruke nije u tome da Srbija izabere Evropu, već u tome da prihvati da je izbor već napravljen. Jer onog trenutka kada je dozvoljen samo jedan izbor, prestaje sloboda izbora. A kada prestane sloboda izbora, više ne govorimo o partnerstvu, nego o odnosu moći.

Od Atine do Brisela promijenile su se zastave, institucije i politički rječnik.

Nekada se govorilo o carstvu, danas o integracijama. Nekada o pokornosti, danas o evropskim vrijednostima.

Ali jedna stvar se nije promijenila.

Moć i dalje najviše voli da njene zahtjeve prihvatite kao sopstveni izbor.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.