Новогодишње жеље у земљи чуда

На прагу нове године ред је да се осврнемо на стару - ону која нас је научила стрпљењу, дубоком дисању и потпуном губитку осјећаја за политичку логику. Ако ништа друго, опет смо преживјели. А у БиХ то је већ успјех вриједан честитке.

Кренимо од Кристијана Шмита. Стигао је из Њемачке са мјеста министра пољопривреде. Тамо се зна ред - њива има власника, међе су јасне, а ако род изостане, криво је вријеме, а не Устав. Није познато како је тачно доспио у БиХ, али једно је сигурно - није стигао с мандатом СБ УН.

С обзиром на то да већ пет година као туриста борави у БиХ, нова година би могла отворити и питање неплаћене боравишне таксе. Како је могуће да неко годинама борави у БиХ као туриста без икаквих фискалних обавеза?

Када је у питању Уставни суд, он би коначно могао почети да чува Устав, а не да га дерогира и тумачи по потреби. Суд БиХ такође би требало да престане да личи на институцију с унапријед познатим исходима те да почне да функционише по закону, а не по духу дневне политике.

Парламент БиХ је ове године више био у блокади него у раду, а грађани све више сумњају да су сједнице ту само да би се служила кафа и ручак. Можда би ресторан парламента требало отворити и за народ - бар да се осјете као дио система.

ЦИК? Жеља да резултати буду објављени дан или два након гласања, а не да јавност пола године чека као на новогодишње изненађење.

Честитка иде и министру одбране Зукану Хелезу, уз искрену жељу да у наредној години оде на Мјесец. Да тамо процијени безбједносну ситуацију. Ако се покаже да је Мјесец стабилнији од Балкана, нека продужи мисију. Земља ће се некако снаћи.

Елмедину Конаковићу, "тројкашу", желимо годину без апликација и шифрованих порука. У кошарци је био успјешнији. Терен је мањи, а правила јаснија. Можда би требало испитати колико је штетно било његово слушање пјесама групе "Тито и тарантула" - не због музике, него због симболике.

Не треба заборавити ни Дениса Бећировића. Њему у новој години желимо да се опрости од илузије о унитарној држави која постоји само у говорима и предизборним наступима. Реалност је компликованија, а Устав је тврдоглав документ који не реагује на жеље, него на слова.

Ту је и Жељко Комшић, којем желимо да у новој години коначно скине ратну униформу, престане говорити језиком ровова и прихвати чињеницу да га велики дио земље не доживљава као легитимног представника народа у чије име сједи у Предсједништву. Искреност не доноси аплаузе, али доноси мирнији сан.

Република Српска? Опозиција мора схватити да се власт не осваја преко Сарајева, него преко бирача. С друге стране власт би коначно морала признати да у њеним редовима има паразита и корова који годинама коче напредак.

Под посебном лупом морали би се наћи директори јавних предузећа - јер није нормално да они који праве милионске губитке буду награђивани смјенама, новим функцијама или "часним" повлачењем уз изговор да су уморни од рада.

Осим политике једна од новогодишњих жеља могла би бити и да више градимо вртиће, а мање затворе. Да нам школе поново буду мјеста образовања и васпитања, а не пуке грађевине кроз које дјеца пролазе без смисла и оријентира.

Да одлазак у иностранство престане да се представља као рјешење, јер то није - губимо породице, празнимо куће и кидамо везе које се касније тешко обнављају. То је пораз друштва које није знало да задржи сопствене људе.

И још једна, можда најчуднија, жеља: да дођемо у ситуацију да људи касне на возове. Да касне јер има превише путника, јер су перони пуни, а композиције редовне. Данас је то немогуће - јер нема ни путника, а често ни возова. Кад будемо каснили на возове, знаћемо да смо се макар мало вратили нормалном животу.

На крају, можда најважнија порука - да појединци схвате да је БиХ специфична земља - толико посебна да једино у свом сложеном облику може опстати. Да престану покушаји да се уклопи у туђе шаблоне и да је коначно пусте да функционише по утврђеним дејтонским правилима.

Значи жеље су, нека нам нова година донесе мање великих ријечи, а више малих, нормалних ствари. Нова година не мора бити историјска - довољно је да буде нормална, а то би за ове просторе већ било револуционарно.

Кад једном постану вијест вртићи, возови и пуни паркови, политика ће сама морати у фусноте. Све остало смо преживјели. Ред је да почнемо и живјети, по могућности без маски због загађеног ваздуха.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.