Није свеједно

Купимо парадајз или јабуке на пијаци, оперемо их под водом и мислимо да смо ријешили проблем здраве исхране. Али знамо ли заиста шта нам се сервира, чак и под паролом "здраво и домаће"? Не треба бити престрог и требају сви да знају како присуство пестицида у храни не значи да је храна опасна. Постоје прописане максималне дозвољене количине, а проблем настаје онда када се те границе пређу или када се средства за заштиту воћа и поврћа користе мимо правила.

А то је већ озбиљан проблем, јер дуготрајно или прекомјерно конзумирање може представљати ризик по здравље. Код нас се, бар кад су прописи и регулативе у питању, нешто и ради.

Поново је успостављен програм контроле остатака пестицида, узимају се узорци, шаљу у лабораторије, утврђује се шта се у храни налази и у којој количини. Али ту свакако не треба стати.

Хрватска има годишњи програм мониторинга остатака пестицида, са стотинама узорака који се лабораторијски анализирају, док Србија има мрежу овлашћених и референтних лабораторија које испитују остатке пестицида и других штетних материја у храни.

Дакле, није у питању научна фантастика и заиста се може кад се хоће. Нама је потребно више контрола, више узорака, јаче лабораторије и јавност података. Да не морамо да вјерујемо произвођачу, увознику или трговцу на лијепе очи. Најбоље је да епрувета да коначни суд.

У случају да буде пронађен производ који је споран не треба филозофирати. Треба га повући са тржишта, утврдити одакле је дошао, ко га је ставио на тржиште и направио пропуст.

То је суштина свега. Не треба да се плашимо хране, него да вјерујемо у систем који нам на столове доноси само оно што је здраво и провјерено, јер није довољно да на тезги пише "домаће" ако иза тога не стоји контрола која то може и да потврди.

Потрошач не може бити лабораторија, нити је његов посао да нагађа шта је купио и шта ће унијети у организам. Одговорност мора бити на онима који производе, увозе, контролишу и стављају храну на тржиште. Ако већ имамо прописе, онда они морају да важе једнако за све, без изузетака и без гледања кроз прсте. Јер право на здраву и безбједну храну није луксуз, него основно право сваког човјека. Зато контрола не смије бити само повремена акција када се појави проблем, већ сталан и озбиљан посао. Грађани имају право да знају шта се контролише, колико се контролише и какви су резултати тих контрола. Само тако можемо доћи до тога да ријеч "домаће" заиста значи и квалитетно, безбједно и провјерено.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.