Није касно

Највећа политичка криза свјесно је отворена у години у којој се навршава 30 година мира. Пуне три деценије од дејтонског 21. новембра 1995, када је у том америчког градићу стављена тачка на сукоб, а потписи на међународни акт означили нови почетак у историји БиХ.

Тадашњи домаћи лидери су се, именом и презименом, обавезали да ће мир чувати, поново градити дом и суживот. Иза њих су стајали странци. Иза, у то доба, најмоћнијих свјетских сила који су као свједоци требали да им чувају леђа, али су заправо БиХ као таквој забили нож у леђа.

Дејтонска БиХ је, судећи по свему што је обиљежило ове три деценије, уз оне ствари које су појединци покушали увести у њен уставни систем, али по срећу Српске нису у томе успјели, на пропаст осуђена већ 22. новембра1995.

Свака реформа, спроведена и замишљена, имала је за циљ што више БиХ, а мање Републике Српске као једног од два равноправна ентитета. Федерацију готово нису ни такли, а и зашто би кад тамошња бошњачка већина као своје и федералне, између осталог, представља званична обиљежја БиХ. Хрвати се одупиру, покушавају, али готово да се нису помјерили с мјеста.

Зато је Република Српска, 49 одсто територије БиХ, ударана и још је домаћи фанатици, међу којима има и оних који се изјашњавају као Срби, покушавају "утопити" у оно што се зове унитарна БиХ.

Српска је настала из пријеке потребе српског народа, а у њој, заправо, мирни могу бити сви добронамјерни људи. И имају своја права, каква-таква, али су сигурно далеко већа него Срба у ФБиХ.

И то је можда и најбоља слика БиХ. Чију су судбину у доброј мјери скројили странци у разговорима са представницима све три стране, а сада желе да, у дослуху са само једном, све то сруше и саграде нову какву су уснули почетком деведесетих.

Али не иде то тако. Ма колико је Република Српска рањива и ма колико у њој било којекаквог корова, добро се држи. Чињеница је да је, послије напада на њене симболе, грб, химну, рођендан, силу која је примјењивана према њеним представницима и некад и сад, на удар дошла институција предсједника.

Не Мирко, Славко, Милорад, него предсједник Републике. И ту је потребно ставити тачку.

Предсједник Републике је пресуђен и био би, јер су изгледа тако осмислили напад, и да се звао Марко, Јанко, Петар, Игор, Маринко, Небојша да се у том моменту, а по вољи народа, нашао на тој позицији. Кључној републичкој.

Свима који истински цијене и воле ову Републику то би требало да буде јасно. Није сјајна ни власт, али није ни опозиција.

Још има времена да се појединци освијесте и прогледају. Схвате шта је на коцки. Није касно ни странцима да повуку ручну. Или још боље, да повуку своје сулуде, робовласничке одлуке којима ову земљу враћају тамо одакле се једва избавила.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.