Несреће без краја

Аларм када је ријеч о стању на нашим путевима одавно је упаљен. Недавне саобраћајне несреће у Бијељини и Лакташима поново су узнемириле јавност и скренуле пажњу на проблем који се годинама гура у страну.

Иза сваке такве трагедије стоји исто упозорење - неприлагођена, опасна и непромишљена вожња као узрок већине најтежих посљедица у саобраћају.

Док се грађани питају докле ће црнa хроникa свакодневно попуњавати новинске ступце, стручњаци јасно истичу да без озбиљнијих мјера нема стварног напретка. Деценијама је грађен систем који је, најчешће, посвећен моторним возилима, док су пјешаци, бициклисти и други рањиви учесници у саобраћају остављени по страни.

Земље које воде рачуна о безбједности својих грађана увеле су ограничење брзине од 30 километара на час у насељима, а резултати показују да су такве мјере значајно смањиле број страдалих.

Нажалост, код нас још недостаје широка подршка и стручњака и политичара за озбиљне реформе безбједности саобраћаја. Док се на том плану мало одмиче, број прекршаја расте из године у годину.

Подаци из Српске показују да је у првих девет мјесеци ове године покренуто више од 300.000 прекршајних поступака, што је повећање од oко 20 одсто у односу на прошлу годину. То није само статистика, то је јасна слика нашег односа према саобраћајној култури. Иако су контроле појачане, недисциплина остаје дубоко укоријењен проблем. Многи и даље третирају правила као препоруку, а не као обавезу која штити њих и друге.

Стручњаци, међутим, упозоравају на ограничења у законским оквирима, који као да су остали заглављени у прошлом времену. Тако многе казне остају минималне и не носе никакву тежину. Посебно је проблематична толеранција на алкохол, јер су дозвољене вриједности високе, а новчане казне ниске, толико ниске да их многи доживљавају као симболичан трошак, а не као јасно упозорење.

Ипак, суштина је једноставна, без комбинације превентивних и репресивних мјера нема стварног напретка. Потребан нам је модеран закон, јасније казне и већа одговорност. Прије свега веће улагање у едукацију, од најмлађих до најризичнијих група. Локалне заједнице морају добити већу улогу у уређењу инфраструктуре која штити све учеснике, а не само оне на четири точка. Камере, безбједни прелази, успоривачи брзине, али и кампање подсјећају на оно основно - да је живот највреднији.

Без свих тих промјена наставићемо да читамо о трагедијама које су могле бити спријечене. Свједочићемо истим сценаријима, истим грешкама, истим погрешним навикама. Вријеме је да безбједност на путевима заиста постане приоритет, не због прописа и статистике, већ због одговорности коју имамо једни према другима. Због људскости и савјести.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.