Најслађе код маме и тате

"Запослена сам, задовољна послом, зарада је у реду, а док живим с родитељима могу и да уштедим, јер трошкове дијелимо. На тај начин штеде и они и свиђа ми се како функционишемо у домаћинству. Осим тога јако волим друштво и још се не могу замислити сама у стану. Када осјетим да сам спремна на то, одселићу се".

Ово је коментар једне и не баш тако младе жене на помен једног од горућих проблема свих земаља Балкана. Он се заправо више не третира као проблем, већ се трансформисао у стил живота. Или, ако хоћете, културолошки избор, сигурицу или уточиште за свакога ко се боји да уплови у несигурну самосталност. Претворио се у нешто што ни родитељи више не смију да преиспитују, јер то да им се дјеца, која имају више од 35 година, и даље врзмају по кући околина одавно региструје као "нормалну" ствар.

Правдања су бројна. Тог истог друштва, родитеља, па и саме дјеце. Од права на избор, скупе цијене становања, незапослености, практичног момента и уштеде, до уживања у заједничком животу. Ту се већ онај психолошки моменат страха од одговорности и одрастања потискује и не убацује у први план. Проблем је што им ефекат Петра Пана и жељу за вјечним дјетињством редовно шамарају реалност и животна искушења. Тако, без обзира на генералну прихватљивост, често дође до непријатних ситуација у којима није баш пожељно да сте у исто вријеме и особа која има десетак година радног стажа, али и неко ко послије посла иде код маме на ручак.

Стручњаци би рекли да је на сцени нека врста социолошког сукоба интереса или уврнутог парадокса који функционише само на овим просторима. Или смо сами себе увјерили да је тако због великог броја оних који су се одлучили за такав стил живота па да не испадне да смо због тих и таквих "обичаја" лоша средина за живот. Ако ништа друго нисмо најлошији. Најмање воље и жеље за упловљавањем у свијет одраслих имају Црногорци. Чак је 69 одсто оних између 18 и 35 година који живе под родитељским кровом. Наших је, по неким рачуницама, "тек" 66 одсто.

Пошто за све морамо пронаћи кривца, многи ће се сложити да је од државне одговорности ипак већа она индивидуална. Тешко да би се комфор породичног гнијезда замијенио за било шта друго, чак и да се испред рубрике "проналажење доброг посла" нађе зелена квачица. Овај балкански синдром би и даље био присутан и, ма колико га звали "личним избором" или "стилом живота", са собом повлачи низ узрочно-посљедичних негативности. По неписаном правилу, већина оних који дуже остану код родитеља су каријеристи и касније ступају у брак, што подразумијева и мању могућност за већи наталитет. Наравно, у слободи је све и она треба да остане основ личног напретка сваког појединца. Питање је само колику цијену за такву врсту комфора плаћамо сви заједно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.