Најдуговјечнији српски устав

Српска уставна историја представља изузетно плодно тле за изучавање из најразличитијих углова. Она је у нашој науци схватана као "уставна борба", најчешће од хроничара/политичких актера (С. Протић, С. Новаковић, Ј. Томић), као "правна модернизација" (М. Павловић) или просто као један органски процес омеђавања с муком стечене и изграђиване јавне власти (С. Јовановић). Почев од Сретењског устава 1835. године, у ових 190 година наша уставност је пролазила кроз више мена, карактеристичних и за европску: од либерално-демократске, преко социјалистичке и натраг. За то време она је имала и више "рукаваца" (уставност краљевина Србије и Црне Горе почетком 20. века) или била део једне шире уставне традиције  (југословенске, од 1918. до 2006. године).

Постављена временска међа, као и политичко-правна и политичко-географска, обухватају само уставност у формалном смислу, поседовање писаног устава: материјалну уставност, као скуп основних друштвених чинилаца који изграђују један правни поредак, неки наши аутори везују и за период Првог српског устанка (Р. Љушић, З. Мирковић), док поједини њене корене траже чак у праву средњовековне Србије (С. Шаркић).

Кроз кратак осврт на трајање српских устава, једну "уставноисторијску статистику", очитава се и динамичност друштвених и политичких промена на нашим просторима. Рецимо, знаковито делује податак да је просечно трајање Устава Србије (и Југославије скупа) нешто краће од 13 година. Њен први устав, Сретењски, нажалост, носи и неласкаво признање као најкратковечнији, чије се важење мерило данима, наместо годинама. Са друге стране, њему следећи султански Хатишериф од шевала 1254. (хиџретске) године, познатији као "Турски устав" из 1838. године, до сада је најдуговечнији устав Србије. Иако темељно измењеног политичког система, на основу Преображењског законодавства кнеза Михаила из 1861. и 1862. године, он је формално остао на снази све до доношења Тројичког/Намесничког устава из 1869. године, пуну 31 годину. Након потоњег, ниједан устав Србије до данас није дочекао да пређе две деценије важности. Потоња наша уставна и политичка историја видела је велике искораке и (готово) аутократске регресије; (правна) уједињења, преобликовања и негирања правног система; борбу за правну државу методама praeter или contra legem... Уз све то постаје разумљиво зашто се код нас није развио нарочити "уставни патриотизам", карактеристичан за неке друге државе. 

Феномен

Ипак, већ је речено да се српска уставност не може свести само на уставност Србије. Она, у формалноправном смислу, мора обухватити и Кнежевину/Краљевину Црну Гору (Никољдански устав од 1905. године), као и Републику Српску (Устав из 1992. године).

Нарочито занимљив за ову цртицу јесте потоњи, који се од својих "сродника" издваја на више начина. Наиме, у питању је први и до данас једини устав Републике Српске, донет у почетку Одбрамбено-отаџбинског рата - дакле, као темељ изградње једног правног поретка, пре него као круна до тада постигнутих домета уставног развоја. Уносећи свој међународноправни субјективитет у дејтонску Босну и Херцеговину, "најмлађа држава српског народа" је унела и целокупан свој правни систем, иако га је, услед битно промењених државноправних околности, често морала мењати, чега није био поштеђен ни њен највиши правни акт.

Опет, летимичан поглед на важење Устава Републике Српске из 1992. године, не улазећи у претрпљене захвате у његов текст током година, открива да је управо он најдуговечнији српски устав, али и најдуговечнији уставни текст на тлу Босне и Херцеговине, а који овом приликом слави 33 године од свог доношења.

Уставност Босне и Херцеговине, парадоксално, никада се у историји није могла посматрати као самосталан феномен. До настанка социјалистичке Југославије, макар и имала посебно уставно уређење (рецимо, Земаљски устав из 1910. године) оно је представљало тек део главног тока уставности вишенационалних држава које је њена територија чинила (Османског царства/Аустроугарске/Краљевине СХС/Југославије). Од настанка до разбијања/распада социјалистичке Југославије,  уставност БиХ показује многобројне дистинкције,  нарочито у погледу политичког система. Оне су биле условљене њеним демографским и историјским приликама, те су исходовале доцнијом конститутивношћу три народа словенског југа, који су заједно чинили више од 90% њеног становништва - Срба, муслимана и Хрвата.

У току ратних година 1992-1995, СР БиХ доживљава растакање на Републику Српску, Босну и Херцеговину и Херцег-Босну, које су, барем накратко, постале посебна државноправна тела.

Самоодређење

Расплет рата је познат: вашингтонска Федерација Босне и Херцеговине, настала од потоње две, и сарајевска/бањалучка Република Српска, објединиле су се у дејтонску БиХ. Њихов заједнички, минималистички устав, Анекс IV Дејтонског мировног споразума, донет, (не)примењиван и политички (зло)употребљаван под tutela impuberum међународне заједнице, постао је први устав независне Босне и Херцеговине. Опет парадоксално, услед свих поменутих околности, самосталност њеног уставноправног развоја - усиљеног, контролисаног и ослоњеног на протекторатске и механизме социјалистичке уставности и консоцијативне демократије - може се лако довести у питање.

Извесно је, међутим, да по свом номотехничком склопу, настанку, легалитету и легитимитету доношења, као и по многим другим критеријумима, Устав Републике Српске треба посматрати као равноправан део српске уставности, подједнако колико и Митровдански устав Републике Србије из 2006. године. Такво место му припада, као изразу самоодређења српског народа у Босни и Херцеговини, највишем правном акту Републике Српске, као и (поновићу) најдуговечнијем српском уставу.

(Аутор је асистент на Правном факултету Универзитета у Београду)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.