Глупост на куб

Постоји један занимљив парадокс европске енергетске политике: што се више говори како треба престати са руским гасом, то се чешће испоставља да без њега, бар за сада, ипак не иде.

ФБиХ у тој причи није изузетак. Годинама из Сарајева слушамо да је зависност од руског гаса опасна, да снабдијевање треба диверсификовати и тражити "поузданије" добављаче. Све то звучи стратешки и европски. А онда стигне рачун и политика се судари са калкулатором.

"Гаспром" је "Енергоинвесту" за трећи квартал повећао цијену гаса за 14,42 одсто, док су цијене на европским берзама у односу на претходни квартал порасле готово 50 одсто. Дакле, руски гас за ФБиХ поскупио је готово четири пута мање од раста цијена на европским берзама. Па зашто се онда поново говори о опасности од руске зависности?

Наравно да ФБиХ треба више праваца снабдијевања. Али диверсификација није чаробна ријеч која аутоматски значи јефтинији гас. Нове правце неко мора изградити и платити, а гас који њима стиже такође има цијену. Зато би грађани заслужили одговор на једноставно питање: колико ће та политика коштати њих и привреду?
Ако је руски гас толико неповољан, зашто га ФБиХ и даље купује? Зато што је потребан, а алтернатива још није пронађена. И ту се види двоструки аршин који није само сарајевски, већ и европски. Док се пред камерама прича о геополитици, у енергетским компанијама се гледа калкулатор.

Кубни метар не зна да ли је стигао из Русије, Норвешке или САД. Потрошача занима само да га има и колико кошта. Зато је помало комично када се политички говор о енергентима толико разликује од економске стварности. Није проблем што ФБиХ тражи друге добављаче, већ што се грађанима продаје прича да је свака алтернатива боља само зато што није руска. Ако је јефтинија, покажите рачуницу. Ако је сигурнија, покажите уговоре. Ако је скупља, реците колико ће коштати.

Европа је већ платила високу цијену својих енергетских експеримената. Зато би и у Сарајеву и у Бриселу било добро мање говорити једно, а радити друго. Ако руски гас треба избацити, урадите то. Али ако се и даље купује зато што је потребан и конкурентан, онда би било поштеније то признати. Јер може се о геополитици говорити колико год се жели. Грађани на крају не плаћају геополитику, већ рачуне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.