Нагрижени експеримент

Дејтонски мировни споразум је, без сумње, документ из новије историје који се понајвише помиње. То је и исти онај споразум који је, без сумње, ударен и срушен безброј пута. И то пречесто од стране дијела страних свјетских сила које су тих новембарских дана 1995. године и стале иза њега.

Данас, готово три деценије послије, с правом се поставља једно питање - гдје је нестао сјај који је озарио лица многих само спознајом да су стале гранате и меци те прокрчен пут до толико жељеном мира. Друга ствар, нимало мање важна, је да је тај споразум уставни основ новоуређене БиХ коју чине Српска и ФБиХ. Без којих, логично, не би било ни ње. 

О ономе што је новембра 1995. договорено у градићу Дејтону након тешких преговора, данас се са сјетом прича, јер је зуб странаца и појединих домаћих, назовимо их, лидера учинио то да, у суштини, од оригиналног Дејтона мало шта у пракси имамо. 

Све је прекуцано и имамо оно што веома често и републички званичници и истомишљеници изван Српске називају дух, не слово Дејтонског споразума. 

То нико не може демантовати, јер како другачије, а најпростије појаснити то да у Уставу, као темељу ове БиХ и њеном највишем правном акту, пише једно, а у пракси се ради, или је већ и урађено, сасвим другачије. 

БиХ је експеримент странаца и то је чињеница за коју има милион изговора, а ниједног правог. Баш као и за понашање дијела политичких представника бошњачког и хрватског народа у ФБиХ, а неспретних и лоших има свакако и међу српским политичарима. 

Стицајем околности силе странаца и слабости домаћих представника слово је послало блиједа копија која је унијела толико проблема у БиХ да је питање да ли ће икада бити ријешени. А БиХ је земља којој су најмање такви требали, јер у њој и најмањи мрав може да буде велики проблем. Ипак, десило се шта се десило, али у овом случају има повратка. Постоји рјешење. Њега знају сви, само многи затварају очи из ко зна којих све разлога. 

Дио странаца вјероватно јер им је испод части (ако је уопште и имају послије свега) да признају да су оскрнавили међународни споразум и довели до тога да представници народа опет ратују, али на срећу само ријечима. 

Дио домаћих политичара (углавном у такозваном политичком Сарајеву) јер им вјероватно испод части да признају, прво свом народу који их је и бирао, да не знају сами да воде ни државу ни ентитет или из неког разлога воле да им над главом буде странац и кроји законе док се они куну у суверенитет ове и овакве БиХ. 

Ни у Српској нису сви идеални, али је чињеница да једино са њене територије позивају на дијалог. Желе да причају о будућности на сваком педљу планете - од Дејтона, преко Вашингтона, Брисела, Москве, Београда с надом да ће једном и прогледати они који предуго жмире, а појединцима гледају кроз прсте. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.