Наци бонтон

Прва августовска недјеља донијела је доста згуснут политички распоред у такозвану регионалну јавност. Најприје је тачно девет мјесеци од трагичног рушења надстрешнице на жељезничкој станици у Новом Саду дошло до нових хапшења, а међу ухапшенима је и некадашњи министар Томислав Момировић.

Онда је из Суда БиХ стигла потврђена пресуда против предсједника Републике Српске Милорада Додика којим се он осуђује на годину дана затвора, као и на шест година забране политичког дјеловања на позицијама које се финансирају из буџета (што значи да може, и по слову ове пресуде, наставити да буде предсједник Савеза независних социјалдемократа). Онда се десио и заиста несвакидашњи догађај да је један од кључних људи Српске напредне странке, Дарко Глишић, доживио мождани удар усред живог телевизијског програма, а реакције у јавности су показале да су подјеле у Србији толике да више не постоји ниједан табу гдје се може очекивати поштовање пуког људског дигнитета политичког противника. Напосљетку, обиљежена и тридесета годишњица прогона српског цивилног становништва из Лике, Баније, Крајине, Далмације и Кордуна, односно, обиљежено је сјећање на "војно-редарствену акцију Олуја".

ПРЕЧАНИ

Под утицајем неких скоро читаних књига, размишљам о томе како је судбина Срба из Хрватске те Босне и Херцеговине у задњих скоро вијек и по нераскидиво повезана. Биће да је година кад су се те дотад двије различите судбине везале у чвор била 1878, година кад је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину. Иако је у идућих 40 година БиХ била тзв. Корпус Сепаратум, дио империје којим је управљало заједничко министарство финансија, док је над дијелом Срба из данашње Хрватске надлежна била Мађарска, а над другим Аустрија, кров је напосљетку био  заједнички. И тежње народа су биле заједничке: велика југословенска држава окупљена око слободне Србије као Пијемонта. Управо због свог вјековног суживота са Хрватима, односно Хрватима и муслиманима, код Срба пречана није било неког уског великосрпства, код њихових политичких елита увијек су се уважавали и интереси те права "истојезичне" браће.

РАДОСТИ И МУКЕ

У вријеме кад је јасно да се Хабзбуршка монархија распала, пречанска елита свим срцем учествује у стварању привремене Државе Словенаца, Хрвата и Срба да би се она као каква-таква правна цјелина присајединила Краљевини Србији. Док поједини окрузи на терену желе директно да се уједине са Србијом, политичари са вишег нивоа размишљају више стратешки. Ипак, оснивање заједничке државе доноси велику радост српском пречанском становништву. Међу градовима који доживљавају велики развој су Загреб и Љубљана, али и Бањалука. С друге стране, у првим годинама и деценијама Краљевине највећи проблем је незадовољство Хрвата. У једном тренутку Стјепан Радић, као лидер ХСС-а, напокон прихвата Краљевину као правни оквир, али недуго затим Радић је једна од жртава атентата на посланике ХСС-а у парламенту. Краљ Александар уводи диктатуру, али његово убиство у Марсељу докида тај експеримент. Споразумом Цветковић-Мачек долази се до "недостижног компромиса" уз велико незадовољство босанских муслимана, али и великог дијела Срба. А када Хитлер са савезницима раскомада Југославију и кад цијела БиХ бива присаједињена такозваној НДХ, тек тада су муке српског народа у данашњој БиХ и данашњој Хрватској нераздвојиве. Геноцид се свеједнако спроводи са обје стране Саве, Уне, Коране и Глине. Ниједан дио српског народа није процентуално толико страдао у Другом свјетском рату и ниједан није дао већи број партизана управо од пречанских крајева, ниједан, дакле, није ни толико заслужан за формирање послијератне републички устројене Југославије. И послије 1945. Срби у Хрватској и Срби у БиХ дијеле судбину као један од конститутивних народа у својим републикама. То право Срби у Хрватској дијеле, наравно, са Хрватима, а у БиХ са Хрватима и муслиманима. Кад креће увертира распада, то право им се у Хрватској преотима "де јуре" избацивањем из Устава, а у БиХ "де факто" прегласавањем око одлуке о расписивању референдума о независности.

ПУПОВАЦ И ДОДИК

И ту долазимо до актуелног тренутка, до положаја Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини  данас. Судбине су им и даље испреплетене, али положаји су различити, првенствено због постојања Републике Српске. Већ деценијама Срби у Хрватској и у БиХ имају два неспорна лидера: Милорада Пуповца и Милорада Додика. Мада имењаци, тешко да је менталитетски и карактерно уопште могуће замислити двојицу различитијих политичара. Пуповац је доктор лингвистичких наука, човјек врхунских академских референци и достигнућа кога би као професора радо имали многи европски универзитети, тих, одмјерен, резервисан и концилијантан. Додик није необразован човјек, има диплому београдског ФПН-а, али није академски тип, него типични "човјек из народа", непосредан, гласан, човјек са имиџом бекрије, коме није страно ни да подвикне ни да опсује. Али, опет, у дану послије потврде првостепене пресуде против Додика, кад је он по ко зна који пут поновио или варирао неке своје прилично вулгарне изјаве и ставове, ја у једном од два водећа хрватска дневна листа читам коментар главног и одговорног уредника који држи лекцију из бонтона ником другом до - Милораду Пуповцу?! Оптужује господин глодур Пуповца за "ткање наратива о мржњи и угрожености" па наставља: "Пуповац је, најблаже речено, кокетирао с тезом, или је барем покушавао створити подлогу за њу, да су Томпсонови концерти и државна војна парада којом је обиљежена 30. обљетница ослобођења Хрватске неки координирани злогук слијед". Да, и у чему је погријешио? Читав низ хрватских публициста, од којих су неки мене лично и изненадили, препознали су исту ствар. Али њих се не самјерава истим мјерилом. Они су ипак Хрвати, какви су, да су. А Пуповац је Србин и према њему ваља примијенити оно што је Миљенко Јерговић прије скоро три деценије у понешто друкчијем  контексту прозвао "наци бонтон". Има онај вулгарни виц који почиње питањем зашто пас лиже становите дијелове своје анатомије, а одговор који слиједи, гласи: јер (му се) може. Након што сам прочитао лекцију из бонтона коју је глодур "Јутарњег листа" Нино Ђула одржао Милораду Пуповцу, помислио сам да ни Додик не псује толико због бијеса или вулгарности, него, да простите, перформативно, да покаже да (му се) може јер не мора да брине о томе како изгледа његов бонтон из перспективе загребачких или сарајевских уредника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.