На крају свијета

БиХ је слика и прилика модерне колоније. То нико не може да демантује. Сасвим је друго питање зашто је то тако чак и три деценије након што је, потписивањем Дејтонског мировног споразума, стављена тачка на свирепи рат који је прекинуо превише невиних живота.

Али рат је рат. У њему не цвјетају руже, већ сијевају меци. Не падају љубичице, него бомбе и гранате. Заробљеници не пију кафу, већ трпе батине. То су на својој кожи, између осталих, и те како осјетили они који су преживјели пакао „Силоса“ – једног од више од сто логора за Србе на подручју Сарајева деведесетих година прошлог вијека, од чијег затварања се ове седмице навршило 30 година.

А сваки шамар и ударац преживјели су поново оног дана када је пресуђено онима који су их задавали. Највиша казна – десет година, а оне ниже по пет.

Правосуђе на нивоу БиХ годинама је на мети критика, разумљиво – прије свега од стране Срба. Једни тврде да су судије продужена рука Хашког трибунала који је имао задатак да српску страну казни за све – и учињено и неучињено, и могуће и немогуће.

Други су упозоравали на ратну прошлост судија и тужилаца, али и на то да појединци у радним књижицама имају и политички стаж. Али, изгледа да је у оваквој БиХ и оваквом правосуђу то пожељно. Да није, не би били на позицијама на којима се данас налазе.

С друге стране, већ 30 година за вратом имамо високе представнике. На страну то што су згрнули и још згрћу, како народ каже, брдо пара, али не може се гурнути под тепих све што су радили. Нема толиког тепиха, нити друге земље на свијету, која би нам показала како да се с тим изборимо.

Те „дипломате“, обучене у рухо високог представника, годинама ведре и облаче овим нашим парчетом Балкана, на самом крају Европе, што многи свјесно заборављају.

Газе нас својим одлукама, па чак и бошњачке политичаре који редовно аплаузом поздрављају све што дође из ОХР-а. Ипак, памтимо и ријетке прилике када су и они дигли глас јер им, гле чуда, неке одлуке нису ишле у корист. Али то су изузеци. Шта би тек било да је таква пракса годинама усмјерена према цијелој Српској и њеним становницима?

Високи представници и правосуђе на нивоу БиХ узели су превише од Српске да би „подигли“ БиХ. А оно што већ улази у рубрику „вјеровали или не“ јесте покушај да јој се одузме и историја.

Покушавају да у затвор стрпају све који, из овог или оног разлога, подигну фотографије Радована Караџића и Ратка Младића, и да им казне буду тек годину или двије мање од оних које су добили појединци осуђени за „Силос“.

Свака ријеч је сувишна, чак и у овој БиХ која је, по свему судећи, земља на крају свијета. Питање је само ко ће, на примјер, тужити и „Википедију“ када и тамо виде „потресне“ фотографије историјских личности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.