Музика на струју

Поскупљење струје од почетка фебруара готово да је прошло непримјетно, тихо и без расправе, а већ су нам на помолу поскупљења гријања и воде, док је хљеб наш насушни већ поскупио.

Све се то правда повећањима плата, која су многима мизерно ниска да их инфлација поједе прије него што плате достављене рачуне.

Зато већини када чује ријеч "струја" на напамет падне да мало измијени ону култну пјесму и на ријечи "кад моје уши чују музику на струју" дода "тад моје срце бије у ритму аритмије" умјесто "мелодије".

Додатни проблем који многи не виде је то што ће поскупљење струје трговци уградити у своје цијене па ћемо опет упасти у зачарани круг поскупљења. С друге стране могли смо чути изјаве да струја није поскупјела, већ је повећана мрежарина и да је и даље најјефтинија у региону. Иронија је у томе што мрежарина поскупљује у систему у којем је мрежа благо речено крхка. Довољно је да дуне јачи вјетар, падне мало снијега или се појави озбиљнија киша па да настане мрак. 

Посебан осјећај неправде ствара начин на који обрачунавају рачуне за струју. Грађани годинама указују на то да им се на крају године испостављају значајно "дебљи" рачуни за струју, која тако изгледа поскупи сваког децембра или јануара. Потрошња мјесецима дјелује нормално, а онда децембар или јануар "дебело испеглају" све разлике. Систем мјерења је нетранспарентан, контроле су ријетке, а сумња увијек остаје на страни потрошача, никада на страни оних који фактуришу.

У исто вријеме док цијене дивљају политика живи свој миран живот уз привилегије. Бијели хљеб остаје нетакнут, док народ покушава да преживи нови талас поскупљења. Посебан осјећај неправде изазива и лош Закон о раду, јер многи послодавци раднике плаћају према најнижој тарифи, иако имају завршене факултете. То им закон омогућава и многи то правдају реченицом: "Не треба факултет кад можеш радити без њега". Такође кроз законске рупе често "испари" и топли оброк, који се урачуна у најнижу плату.

Овакав систем најбоље појашњава цитат славног војсковође, цара и филозофа Марка Аурелија да "држава није створена да би владала над човјеком, већ човјек да би служио држави. Ако држава затражи више него што даје, онда је заборавила своју праву сврху".
Код нас власт од грађана тражи да плаћају више, али им не даје ништа, ни бољу мрежу, ни заштитничке законе, а о бијелом хљебу, тринаестој плати и божићници многи могу само да сањају.

Тако док грађани полако огуглавају на све ударе на буџете, исцрпљени и отупљени вишегодишњим поскупљењима и неправдом, они рођени под срећном звијездом да буду успјешни политичари и даље уживају у бијелом хљебу, јер систем је тако скројен да њихове привилегије остају нетакнуте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.