ИДЕ ГАС: Ден Браун поново јаше

Књига је пуно, а простора мало, нарочито ако нисте трули богаташ с неограниченим квадратима некретнина. Човјек, чак и библиофил, мора наћи начин да се вишка књига рјешава.

Све више је, нажалост, оних који књиге једноставно баце у контејнер. Вјештији их продају антикварима или раде по принципу "тиха вода бријег рони" па продају појединачно преко интернета. Нарочито се проблем вишка књига јавља код селидби. Апдајк је негдје писао да се у животу селио мање него што би иначе да му није било стало до његове личне библиотеке. Ја сам код селидби неколико пута стотине књига поклањао локалним јавним библиотекама, али и ту с временом долази до промјене парадигме. Некад су били пресрећни да им донираш књиге, а затим су се почели све више понашати као да им "уваљујеш" нешто.

ФЕНОМЕНИ И ПРОЛАЗНОСТ

Прочитану књигу, којој се нећеш враћати или која ти неће требати на нечему на чему ћеш сам да радиш, заправо је најбоље поклонити. Књига на коју пада прашина је "мртви капитал", само док је неко чита она је "најбољи човјеков пријатељ". И памтим, ето, да сам новосадско издање "Да Винчијевог кода" купио код бањалучког уличног продавца, прочитао га током викенда у Бањалуци, а коју годину касније, с пар стотина других књига, донирао га једној сарајевској библиотеци. Том конкретном примјерку су се, памтим и то, чак и обрадовали. Како је вријеме пролазило, било је све јасније да кључни заплет у књизи није оригиналан. Основна теза око које се гради завјера у "Да Винчијевом коду” јако је заправо блиска ставовима из књиге "Света крв, Свети Грал" (то не пориче ни Браун који ову књигу спомиње и у самом роману). А завјера је сљедећа: треба по сваку цијену сакрити чињеницу да је Исус био у браку с Маријом Магдаленом, да су имали дјецу те да свијетом још увијек ходе директни Исусови потомци! Тајно друштво Сионски приорат (чији су чланови били Исак Њутн, Виктор Иго те и сам Леонардо да Винчи) има доказе за ово и предочиће их свијету кад буде вријеме. Католичка црква, међутим, у свему овом види голему пријетњу. То су отприлике премисе на којима Браун гради свој најчувенији роман. Тајна његовог тржишног тријумфа крије се у идеалном споју комерцијално потентних састојака. Позната је аутопоетичка прича о томе како је Браун почео писати. Био је он, ето, једне године на мору па је на плажи прочитао неки роман Сиднија Шелдона. Прочитао га је - што се каже - из цуга и одмах помислио: ја то могу боље. И испало је да може. Браун је заправо преузео обрасце Шелдона и Харолда Робинса и благо их интелектуализовао. Она критичарска опаска од прије четрдесетак година која каже да у једном Робинсовом роману има више радње неголи у цјелокупној југословенској књижевности након Другог свјетског рата може се и овдје на свој начин примијенити. Ипак и читав феномен, па и радња тадашњег Брауновог бестселера, данас су махом заборављени.

ДИНАМИКА НАРАЦИЈЕ

А на четиристотињак страница овог романа - згуснуто је страшно много узбуђења. Вријеме радње мјери се у сатима: међутим, јунаци ће за то кратко вријеме јурцати Паризом и Лондоном, разглабати о највећим умјетничким дјелима свих времена, пуцати, бјежати, варати полицију итд. Биће ту и кратких псеудоесејистичких ретардација, али је узбудљивост увијек у првом плану. Главни јунак је харвардски професор симбологије Роберт Лангдон. Након одржаног предавања у Паризу, полиција Лангдона буди у хотелу и позива га у Лувр због убиства чувеног кустоса. Лангдон испрва и не слути да је он главни осумњичени, док се у случај не умијеша  лијепа кустосова унука. На четири стотине страница стало је више од стотину поглавља што такође потврђује да је динамичност приповиједања једна од највећих списатељских квалитета Дена Брауна. Он зна дозирати напетост и трилерски водити радњу те уплести у ток радње идеалну дозу (псеудо)ерудиције да освоји и запрепасти такозваног просјечног читаоца. Они који воле озбиљну књижевност знаће, наравно, да "Да Винчијев код" ту не спада. Тога је ваљда свјестан и сам Браун. Његов одговор на питање о властитим узорима (Стајнбек због описа, Ладлум због заплета, Шекспир због игри ријечима) је илустративан као његова визија самог себе као писца. 

ТАЈНА ТАЈНИ

И што би Горан Бреговић рекао, након свих ових година, Браун се враћа са "Тајном тајни”, новим романом смјештеном у Праг, у источну Европу, дакле, а не заборавимо да је он био спреман прије доста година и да гостује у емисији "Недјељом у два" на Хрватској радио телевизији, због Прага као мјеста радње, од Прага је почела и промоција. У том смислу, дописници преносе да је на дотичној конференцији за штампу Браун на почетку рекао да је ово била највеличанственија конференција за новинаре на којој је учествовао. У шестој авантури, његов јунак професор Роберт Лангдон, стручњак за симболе и мистерије, суочава се с древним силама и временом како би спасио своју вољену, која посједује револуционарни рукопис способан да уздрма свијет и наше доживљавање живота и људског ума. Роман "Тајна тајни" доноси провокативна питања о смрти, истражујући шта се дешава када умремо. Браун вјерује да то питање повезује људе без обзира на религијску припадност, јер се сви плаше смрти. Инспирацију за писање романа добио је након смрти своје мајке, када је поставио питање о томе шта се дешава послије смрти, а тада је вјеровао да се не дешава ништа. Данас, вели, вјерује да људска свијест преживљава и да се њено схватање може повезати с модерном науком. На питање да ли наука и религија могу да сарађују, Браун је истакао да су то два различита језика која покушавају да испричају исту причу. Како напредујемо у науци, све више се приближавамо духовности. Вјерује да би разумијевање људске свијести могло имати значајан утицај на културу човјечанства, посебно у тренутку када свијет изгледа као да је "окренут наглавачке". О писању Браун, што дјелује скроз искрено, говори као о упорности, а не таленту. За себе каже да му радни дан почиње у четири сата ујутро. Уосталом, његови први романи, прије овдје разматраног "Да Винчијевог кода" и нису имали неког претјераног успјеха. Ипак, тешко је очекивати да "Тајна тајни" постигне успјех и близу оног који је постигао "Да Винчијев код". Из личне перспективе, упркос силном "хајпу", себе не видим да тај роман купујем и читам. С друге стране, неко петнаест или двадесет година млађи, можда и са културним преференцијама сличним мени, ипак хоће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.