Могу да нам пљуну под прозор

Лелечу у Сарајеву већ данима због забране уласка у Хрватску Авди Авдићу. Исти су ћутали кад је иста мјера примијењена на Данијела Симића. Но, на лицемјерје смо у овој земљи одавно огуглали.

Они што ликују због Авдиног случаја тврде да он није новинар, већ обавјештајац, агент, шта ли већ. Шта год био Авдо, новинарски посао ради коректно и, што је битно, са изразито видљивом страшћу, што је добро за сваки посао, па и за новинарски. О свему другом могло би се наглабати, али за то постоје дежурне нарикаче.

Један детаљ у цијелој тој причи посебно је, међутим, интересантан. Коментаришући властити случај, Авдић је, уз уобичајено досољавање помињањем Милорада Додика, рекао сљедеће:

"Рецимо, да ми је забрањен улазак у Србију, можда јесте, али нисам покушавао да уђем, али да ми је забрањен улазак у Србију, сигуран сам да би удружења из Србије, новинарска, попут НУНС-а, и да би пуно колега других из Србије реагирало на ово. Међутим, ниједан медиј из Републике Хрватске, ниједно удружење из Републике Хрватске није ми пружило подршку, што говори да је ипак хрватска медијска сцена под контролом владајуће структуре када је у питању вањскополитичка ситуација, односно када су у питању вањскополитички циљеви Републике Хрватске. Дакле, медији Хрватске су слободни само када се баве унутрашњим питањима, али су јасни и прецизни и једногласни када је у питању вањска политика".

Добар познавалац прилика у региону какав јесте, Авдић је прецизно детектовао ситуацију у комшилуку, али је избјегао да уочи још нешто веома битно. Новинари у Хрватској, наиме, нису баш потпуно различитог мишљења када су у питање све тамошње "унутарње ствари". На примјер, "домовински рат" је тема о којој у Хрватској постоји општи друштвени, а самим тим и медијски консензус. Може неко рећи да "домовински рат" и није "унутарње", него "вањско" питање, али неће бити баш у праву. Дакле, у Хрватској не постоји новинар, или постоји, али је невидљив, небитан, који ће рећи да је "Олуја" била злочин раван геноциду. Рат почетком деведесетих листом ће назвати "агресијом", Срби ће бити кривци за хаос који је трајао на овом подручју годинама и тако даље и тако даље...

Иста је ситуација и у Авдићевом Сарајеву. Матрица изграђена током претходне три деценије, а тиче се ратних догађаја, недодирљива је, и из тамошње визуре, аксиом. По њој, и на Босну је извршена "агресија", зли Срби су починили "геноцид", Бошњаци су највеће и готово једине жртве, а сви други су обични зликовци задојени идејама о "великој Србији", "још већој Хрватској". Ријетки који се усуде да покушају побити не само те него и изразито небулозне тврдње попут оне једним именом назване "Сарајево сафари", излажу се ризику да буду линчовани, прогоњени па и физички протјерани из котлине.

У Београду, пак, и дијелом у Бањалуци, потпуно друга слика, што је Авдић опет добро детектовао у властитој изјави. Само у Београду и дијелом у Бањалуци постоје медији, новинари, активисти цивилног друштва и каква све не булумента, која својим дјеловањем јасно открива слику потпуног нејединства у вези са питањима из прошлости. Само у Београду и дијелом у Бањалуци постоје новинари, медији, активисти цивилног друштва који говоре исто као сви, или готово сви новинари, медији и активисти у Сарајеву и Загребу. Слободно мисле, слободно раде, дјелују, реже и почесто лажу, али их нико због тога не прогони или протјерује, а линчу бивају изложени тек на друштвеним мрежама. Е зато су Срби шампиони медијског плурализма и сви други могу само да нам пљуну под прозор завидећи нам на нашој ширини и степену цивилизованости који смо достигли.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.