Мир од Дејтона до Газе

На приједлог и иницијативу САД Савјет безбједности Уједињених нација усвојио је 17. новембра Резолуцију 2803 којом је у овом најзначајнијем органу свјетске дипломатије и званично подржан Трампов свеобухватни мировни план за Газу, који је чак и додат као анекс резолуције.

За резолуцију је гласало 13 држава чланица, против ниједна, док су Кина и Русија изјавиле одређене резерве, али су остале суздржане без улагања вета на који имају право као сталне чланице Савјета безбједности. Мировни план предсједника Трампа и усвајање резолуције подржали су и званични Израел и Палестинска управа, као и кључни регионални "играчи" Египат, Катар, Турска и Саудијска Арабија који су исказали своју приврженост доприносу мировном процесу.

Резолуција поред питања хуманитарне помоћи, разоружања и обнове успоставља два механизма који ће нама у Републици Српској звучати познато:

1. Одбор за мир (Board of Peace) као транзициону међународну администрацију, односно управу, која ће успоставити оквир и координисати међународну помоћ и обнову;

2. Међународне стабилизационе снаге (International Stabilization Force - ISF) са задатком демилитаризације, разоружања, обуке локалних снага и заштите цивила.

На први поглед тешко је избјећи поређење са СФОР-ом, касније ЕУФОР-ом, као и Канцеларијом високог представника ОХР-ом и фамозним ПИК-ом тј. Савјетом за имплементацију мира. У оба случаја имамо мултилатерално ангажовање, пресудан утицај великих сила, а првенствено САД, тражење модела који би спријечио повратак сукоба, међународни ангажман на терену и др.

Сличности и разлике

Сличности заиста постоје, али разлике су значајније јер су управо разлике оно што би могло осигурати да ће се ситуација у Гази, иако далеко комплекснија и тежа, много боље ријешити него случај БиХ.

Прва и најуочљивија таква разлика јесте састав, композиција, односно чланство у наведеним органима. ПИК чини чак 55 држава и организација које су се посљедњи пут састале на министарском нивоу у Бриселу давне 2000. године. Међу чланицама ПИК-а су тако, на примјер, Египат, Мароко, Пакистан, Малезија, Украјина… Чак и у тзв. Управном одбору ПИК-а као ужем тијелу које претендује да нам управља и нелегално бира високе представнике сједи, на примјер, Канада која чак нема ни амбасаду у Босни и Херцеговини. Када је ријеч о нивоу, треба нагласити да своје државе чланице на ПИК-у представљају углавном амбасадори или дипломате запослене у министарствима држава чланица.

С друге стране, предвиђено је да Одбором за мир у Гази предсједава лично Доналд Трамп као предсједник САД, а у састав ће вјероватно ући само релевантни регионални и међународни актери, што је свакако показатељ разлике у посвећености, али и политичкој тежини ова два тијела.

Друга значајна разлика јесте што је Одбор за мир успостављен директно и изричито Резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација, дакле званичним документом највишег органа УН са јасно наведеним међународноправним легитимитетом и такође је од свих страна у сукобу прихваћен у склопу Трамповог мировног споразума. Са друге стране, ПИК није предвиђен Дејтонским мировним споразумом и формиран је накнадно на Лондонској мировној конференцији, а тек касније је "поздрављен" од стране Савјета безбједности, што му даје далеко мањи легитимитет, нарочито узевши у обзир да га нису прихватиле све стране (Република Српска).

Трећа и кључна разлика коју треба истаћи јесте ниво овлашћења и мандата. Док су се ПИК и ОХР нарочито са бонским овлашћењима и перверзним тумачењима различитих високих представника изопачили у најдубљу форму међународног протектората у Европи од 1945. године, Трампов Одбор за мир у Гази предвиђен је као управно-координациони механизам без наметања одлука и преузимања улоге домаћих актера. Функција Одбора за мир је надгледање и политичка координација, а не извршна власт.

Док ОХР и ПИК најгрубље задиру у суверенитет БиХ и постављају се изнад домаћих демократски изабраних институција, Трампов Одбор за мир не планира никакво нарушавање суверенитета Израела и представља механизам да се управо избјегне оно што постоји у БиХ - директна међународна управа.

Коначно, и мандат Одбора за мир као и Стабилизационих снага јасно је временски ограничен до 31. децембра 2027. године и може се продужити искључиво новом одлуком Савјета безбједности УН. За затварање ОХР-а измишљени су чувени 5+2 услови који су толико непрецизни да могу истовремено бити већ испуњени или да се никада не остваре јер на крају зависе од политичких процјена.

Фундаментална разлика између ова два модела јесте што је ПИК модел патернализма, а Одбор за мир модел партнерства.

Иза ОХР-а и ПИК-а стоји политичка логика либералног Запада који је изашао као побједник из хладног рата и која каже: "Ми морамо управљати БиХ јер локалци нису способни за то без конфликта".

Превазиђен систем

Трампов концепт Одбора за мир у Гази је производ новије реалполитике која фокус ставља на локалну одговорност и прави отклон од експеримената вјештачке изградње нација и држава. Трампов приступ јесте да локални актери морају преузети одговорност, а међународна заједница и, прије свега, САД су ту као посредник, помагач, а не као владар.

Управо такав реалполитички приступ пружа могућност да ће Трампов мировни план постићи успјех упркос мултивекторској комплексности и значајно компликованијим историјским, геополитичким, етничким и регионалним околностима Газе у односу на БиХ.

Нама који смо још заробљени у катастрофалном и превазиђеном систему колонијалних управника за утјеху остаје да су можда управо грешке из БиХ биле лекције које су допринијеле промјени политике успостављања мира и улоге међународних актера те да ће повратно те лекције бити примијењене у отклањању протекционизма који нас гуши већ три деценије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.