Мир без помирења

Када кажемо да Босна и Херцеговина већ тридесет година живи у миру, то звучи као утјешна реченица. Али, ако кажемо да живи у миру без помирења, онда то већ звучи као дијагноза. Ради се о дијагнози за ону тиху, продужену болест друштва када се не изводе борбена дејства, али се антагонизми који су произвели рат не исцјељују.

Дејтонски мировни споразум је био историјска потреба. Чак можда и нужност која је зауставила рат и спријечила даље страдање људи. У сваком случају и улазак  у процес мира без помирења је био бољи избор од наставка рата до истребљења. Међутим, Босна и Херцеговина је од самог почетка мира живјела у двије стварности: једна је правна, коју је утврдио Дејтон; друга је стварна, коју су на терену наставиле да обликују постојеће идеологије одређене вјером, историјским насљеђем и различитим политичким циљевима.

Три деценије касније поставља се питање шта смо уопште постигли.

Босна и Херцеговина данас стоји између два свијета – између политичког мира и културног немира, између институционалне стабилности и духовне празнине.

"Негативан мир"

Шта значи живјети мир као одсуство сукоба без присуства изградње повјерења?

Мир у БиХ је "негативан мир" у смислу који описује норвешки теоретичар Јохан Галтунг – мир као пука тишина оружја, али не и као присуство правде и узајамног поштовања. Ми смо, дакле, остварили тишину, али нисмо градили хармонију.

Мир без помирења постаје хладна равнотежа супротстављених наратива.

Тридесет година након Дејтона, институције постоје, избори се одржавају, међународне мисије надгледају, али друштво као да се креће на спорој траци историје – без енергије да само себе мијења. Та стабилност, колико год се представљала као успјех, у суштини је "наметнута стабилност" или стабилност одозго, а не као резултат унутрашње културолошке потребе.

Могу ли заједно живјети институционални мир и културолошки немир?

Док је политичка архитектура Дејтона створила равнотежу између ентитета и народа, она није створила равнотежу по којој ће се људи релаксирати, ослободити сопствених страхова, па стога слободно одлучивати да по својој мјери граде сопствену кућу. У БиХ постоје три званична језика, три образовна програма, три историјска насљеђа, фактички три свијета у истом простору. Дакле, ми имамо мир међу институцијама, а немир међу људима. Босна и Херцеговина вијековима вапи за ненаметнутим, вољно и слободно прихваћеним рјешењем, а што је у интересу свих грађана, народа и ентитета. Умјесто тога инсистирало се на наставку неоружаног облика ратовања и на потреби постизања побједе над онима другима, не размишљајући о томе да ће им несрећа поражених створити много више проблема него што ће срећа побједника донијети корист било коме. Мржњи се, у односу на разборитост, све вријеме давала предност. Ради се о оној истој мржњи о којој је Иво Андрић писао у "Писму из 1920" по коме је мржња толико изражена да се може чути и у гласовима сарајевске ноћи. У два сата послије поноћи са католичке катедрале, православне цркве и куле код Бегове џамије у различито вријеме, са поприличним размаком се оглашавају сатови. Мржња је толика да смо и вријеме направили различитим.

Дакле, Босна и Херцеговина је и данас кућа на којој је обновљен кров, али зидови не разговарају међусобно.

Вриједи ли настављати са интервенционизмом  ради продужетка туторске стабилности?

Ако је унутрашња динамика друштва спорa, онда је спољна интервенција често и контрапродуктивна. Политички запад је у име међународне заједнице са својим "добрим намјерама" током година мир претворио у своју административну творевину. Високи представници су постали уставотворци, законодавци, тужиоци и судије у унутрашњем животу једне државе, а локални носиоци сва три стуба власти  – голи извршиоци, дакле чиновници туђе воље.

Овакав модел живота једне државе може насилно одржати стабилност, али не може створити помирење, јер помирење се не гради актима октроисања, већ кроз вољно прихваћени процес ради сопствене слободе. Оно не може бити наметнуто, нити прописано.

Ако се осврнемо у историју, видјећемо да су империје често чувале мир у својим провинцијама,  али то није био мир народа, већ мир под стражом. Рим је то звао Pax Romana што је постало метафора за мир одржаван страхом, а не вољом поробљених народа. И у том смислу, данашњи босанскохерцеговачки мир је у извјесном смислу Pax Internationala. (У даљем тексту читај Pax Ameriсana) или мир који траје док га надгледају други.

Дакле, историјско искуство нам говори да  онај мир који зависи од спољне равнотеже, не преживљава када се вага у једном тренутку накриви.

Стабилност која се одржава декретом извана губи морални темељ изнутра. Јер мир није вриједност док не постане унутрашња потреба свих народа и грађана.

Подјеле

У чему се огледају вишедимензионалне подјеле у Босни и Херцеговини?

Не мислимо само на етничке линије. Подјеле су и културолошке, менталне, генерацијске, у односу и на виђење и прошлости и будућности. При томе сва три идеолошка система вриједности су у потпуности увјерена да су они једино исправни, праведни и правични. Након три деценије, разлике су постале чак и егзистенцијалне пошто је то све прерасло у парадокс безизлазности. А знамо да у једном друштву које није проживјело катарзу, ниједна политичка формула не може створити јединство.  

Гдје се у ствари налази кратки спој због чега у додиру ствари почињу да варниче? 

Можда су креатори Дејтонског споразума недовољно разумјели разлике у душама босанскохерцеговачких народа. Ради се о души, као свијести и способности човјека да мисли и осјећа, души као људској ћуди, нарави и природи човјека, души као бесмртном и нематеријалном принципу, као покретачкој сили људског тијела и души као људској вези са Богом живим. Душа одређује чему ће се човјек радовати, а због чега ће туговати. Познато је инсистирање војводе Живојина Мишића да се гради држава само у оним границама гдје ће код народа сузе и смијех бити заједничке. Да су свјетски моћници послушали мудрог војводу, много штошта на Балкану би посљедњих сто година изгледало другачије.

Гледајући са аспекта политиколошке анализе могу се наслутити два могућа правца за излаз из ове ситуације:

Прво: Мирне главе признати да нема смисла се патити у будућности у покушајима за суживот у једној држави и цивилизацијски, рационално, паметно, осмишљено и плански разићи се и наставити градити своју срећу са онима гдје су радости и жалости заједничке.

Друго: Престати ратовање између идеологија и ставити емпатију тј. осјећај потребе за интересе другога као чаробни принцип за даљи живот Босне и Херцеговине. Наћи снаге у разборитости да се отпочне са процесом изградње истинског  помирења, без наметања  и стварног повјерења стеченог на здравим основама реалних интереса. Истинско помирење почиње онда када тишина престане бити наметнута, а постане слободно изабрана Јер помирење није политички пројекат, већ културни подвиг — најтежи, али и једини који вриједи. Изаћи из стања "надгледаног мира" и ући у простор стварне зрелости.

У свакој варијанти странци нам више не требају. Они су и сувише дуго имали сопствену шансу коју нису знали да искористе. 

О трећој варијанти не треба ни размишљати, јер она значи повратак у безумље из којег смо једва изашли. Увијек постоји могућност да се окови који намећу мир скину са циљем да наставимо гдје смо стали 1995. године све док се међусобно не докусуримо. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.