Министарство измишљених прича

БиХ, ама баш, на неким пољима нема срећа, а да несрећа буде још већа једно од њих је дипломатија у коју се озбиљне и нормалне земље итекако уздају у својим краткорочним и дугорочним плановима.

Министарство иностраних послова (МИП) БиХ је ресор у Савјету министара који би требало да, према уставним одредбама, прати Предсједништво БиХ и да, уколико не може да помогне, не треба ни да одмаже.

Међутим, годинама смо свједоци да се и најмања нада у боље сутра врло брзо угаси. Елмедин Конаковић докопао се министарске позиције у овом мандату. У тој ужареној фотељи прије њега су сједили Бисера Турковић, Игор Црнадак, Свен Алкалај и други.

Посебно су Турковићева и Алкалај остали упамћени као кадрови који су свој мандат протраћили газећи оно у шта су се клели (читај Устав) и радећи само и искључиво у свом и интересу странке која их је предложила за шефове ове и овакве бх. дипломатије. А она је једно велико ништа.

Од Њујорка до Брисела па све до ових наших поднебља, бошњачки кадрови су махом иступали на своју руку и то им се чинило нормалним. Као да је све у реду. Као што пречесто и својатају ову БиХ иако добро знају да је чине ФБиХ и Република Српска - два равноправна ентитета. У којем живе три народа, а не само један, по статистици већински, и који би једини да газдује.

БиХ је у својој новијој историји, од Дејтонског споразума па на овамо, управо због таквог става, уз миг странаца, пропустила сјајне прилике да напредује. Да заиста покаже да су различитости богатство, а не камен спотицања јер се то види тамо гдје живи обичан народ. Који само гледа ко је лош, а ко добар човјек.

Али... умјесто тога пречесто смо, као земља, били предмет спрдње у свијету и потезима званичника упорно свјесно ишли у све дубље блато. А имали смо шансу да се докажемо и покажемо да и ова и оваква БиХ може да некада буде један добар примјер. За промјену.

Конаковић је својим дјеловањем још једном показао како не треба да се овај ресор користи. Под условом да се заиста жели радити у интересу БиХ у којој су два ентитета и три конститутивна народа. Јер то каже Устав, а Устав као највиши правни акт треба поштовати.

То, на жалост и штету свих, никада није било свето слово у БиХ. Газили су га и домаћи фанатици и они са стране, тражећи у свему, како народ каже, себе, а осталима како буде.

МИП је огледало ове напаћене земље, а Конаковић још један у низу школских примјера како не треба да понаша један министар.

Али ово је БиХ. И није МИП изоловани случај. Имамо ми још министарстава имагинарних прича и изгубљених послова у којима се ради све што не би требало, а од тог силног посла на крају буде заборављен онај прави који им је повјерен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.