Мање људи, мање проблема

БиХ је, по свему судећи, пронашла најбезболнији начин да ријеши бројне друштвене проблеме, полако остаје без становника. Мање људи, мање незапослених, мање ученика, мање пацијената, а једног дана, ако овако наставимо, можда и мање гласача. Истина, остаће и мање оних који пуне буџет, али не треба кварити идилу ситницама.

У земљи у којој се на све чека, изгледа да смо одлучили да сачекамо и нове генерације. Према подацима Уједињених нација, у БиХ се данас рађа свега 1,5 дијете по једној жени. Како се долази до те "половине дјетета" знају само статистичари, али је извјесно да са таквим бројкама нећемо стићи далеко. За просту обнову становништва потребно је 2,1 дијете по жени, али ми смо одлучили да останемо испод потребног минимума.

Док неке државе троше на десетине милиона евра како би подстакле рађање и задржале младе, код нас се очигледно вјерује да ће се проблем ријешити сам од себе. Као и многи други. Уосталом, ако је народ деценијама стрпљиво чекао бољи живот, може ваљда и демографија да сачека нека боља времена.

Стручњаци упозоравају, статистика је немилосрдна, а пројекције још црње. Али, срећом, ми смо народ који се не да узнемирити бројкама. Код нас је много важније ко је коме шта рекао прије тридесет година него ко ће за тридесет година уопште остати овдје.

И док демографи причају о фертилитету, старењу становништва и одливу младих, политичари се, као и обично, баве судбоносним питањима. Ко је већи патриота, ко је кога прегласао... А људи, поготово они млади, радно способни, полако се пакују и одлазе. Има у свему томе и одређене логике. Ако нема младих, неће бити ни проблема са недостатком мјеста у вртићима. Ако нема ученика, лакше је затварати школе. Ако нема радника, неће бити ни штрајкова. Ако нема становника, неће бити ни гужви у здравству. Напокон, ако једног дана не буде ни гласача, можда ће се и избори моћи одржавати преко видео-линка.

Наравно, свака власт ће рећи да је дубоко забринута. Формираће се комисије и усвајати стратегије. Према процјенама, до средине вијека у БиХ би могло живјети између 2,2 и 2,6 милиона становника, а готово сваки трећи био би старији од 65 година. И то је оптимистични сценарио. Другим ријечима, биће све мање оних који раде, а све више оних који чекају пензију. Али нема разлога за бригу. Ако смо преживјели транзицију, приватизацију, реформе и безброј изборних циклуса, преживјећемо ваљда и ову математику.

Јер, није највећи проблем што нас је све мање. Највећи проблем је што смо се на ту чињеницу толико навикли да нам је постала нормална. А када нестанак становништва престане да буде аларм, а постане уобичајена појава, онда више није питање хоћемо ли се суочити са демографском катастрофом, већ ко ће остати да о њој пише, чита и расправља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.