Мали прилог великој бесмисленој парадигми у БиХ

Посљедњих мјесеци у Босни и Херцеговини се дешава један врло значајан политички процес који за циљ има елиминацију предсједника Републике Српске Милорада Додика из политичког живота. Намјера је да се уклони политичка препрека како би се реализовали одређени политички циљеви.

Они који су осмислили овај процес сами су донијели закон који је циљани политичар наводно прекршио, што је послужило као основ за покретање судског поступка.

Међутим, овде није ријеч о правном, већ о политичком судском процесу који се формално спроводи кроз судски систем. Овакав приступ је у својој суштини нелогичан - не може се један процес, који има своја правила и сврху, успешно реализовати кроз други процес са сасвим другачијим правилима и намјерама. То је као да покушавате да играте фудбал по правилима кошарке.

Политички судски процес злоупотребљава судове као инструмент политичке моћи, док правни судски процес служи остваривању правде и заштити друштва. Главна разлика је у томе што политички судски процес има за циљ елиминацију политичког противника, пропаганду и застрашивање осталих неистомишљеника, док је суштина правног процеса утврђивање истине и правично суђење.

Основе оптужбе у политичким процесима често се заснивају на фабрикованим доказима, лажним свједоцима и нејасно дефинисаним кривичним дјелима, док се у правним судским поступцима пресуде заснивају на чврстим доказима, свједочењима и форензичким анализама.

У политичком судском процесу судије су под притиском власти и политичких интереса, док су у правном процесу независне и доносе одлуке на основу закона. Права оптуженог у политичким процесима често су ускраћена или ограничена, док је у правним процесима обезбијеђено правично суђење, укључујући одбрану и могућност доказивања невиности.

Унапријед познато

Код политичког процеса кривица и казна су унапред одређене, а поступак се убрзава како би се што прије донијела пресуда. Насупрот томе, правни процес траје онолико колико је потребно за детаљну анализу свих доказа, а казне су у складу са законом и тежином дјела, уз право на жалбу.

Улога медија је такође различита - у политичким процесима често служе као инструменти пропаганде и јавног линча, док би у правним процесима требало да буду непристрасни и критички настројени.

Дакле, овај политички процес је осмишљен на погрешан начин, вођен на погрешан начин и не води ничему добром, а усмјерен је директно против државе Босне и Херцеговине .

Некада смо вјеровали у правду и правичност, читајући како су тоталитарни режими попут Стаљиновог, Хитлеровог и Титовог елиминисали своје политичке противнике. Вјеровали смо да су ти примјери упозорење како не треба поступати те да демократија подразумијева сучељавање идеја у фер политичкој борби. Па нека побиједи снажније, корисније, хуманије. Учени смо да је прибјегавање аутократским методама знак слабости, а не снаге. 

Међутим, и данас свједочимо злоупотреби судског система у политичке сврхе. У Босни и Херцеговини политичка борба између различитих идеологија се наставља свим расположивим средствима. Једна идеологија, уз подршку страних фактора и злоупотребу домаћих судова, спроводи процес против друге. 

Када се у оквиру једне идеологије одвијају неки судски процеси, онда се људи могу и надати да ће се, бар у некој мјери постићи правда и правичност, али када једна идеологија суди другој идеологији, онда то никада никоме на Балкану није донијело добра. Свака пресуда, било да је осуђујућа, било ослобађајућа неће довести до међусобног зближавања три конститутивна народа и њихових идеологија, већ до њиховог антагонизирања, удаљавања, повећане мржње и нетрпељивости. 

Лоша намјера

Они који стоје иза овог процеса нису показали добру намјеру - не само према српском народу, већ ни према Бошњацима, чије се политичке елите доводе у позицију да одступе од принципа права, правде и професионалне етике. Изненађује кратка памет бошњачких политичких вођа да не виде злонамјерност странаца у њиховим безбројним настојањима да их приморају или приволе да одустану од своје муслиманске вјере. Колико пута су били убијеђени да се сопствена срећа проналази у несрећи других? Зар им није јасно да то странци настоје, не ради добробити бошњачког народа, већ искључиво ради сопствених економских и геополитичких интереса? Преусмјеравање контроле над имовином Републике Српске на државни ниво није мјера која доноси добробит грађанима, већ средство за лакши приступ природним ресурсима, укључујући руднике, пољопривредно земљиште, шуме и питку воду. Вјеровати да је боље да о тим ресурсима одлучују странци уместо домаћих политичких актера - без обзира на националност - није у складу са националним интересима било ког народа у Босни и Херцеговини. 

Било како било, овај политички процес је осмишљен на погрешан начин, вођен на погрешан начин и не води ничему добром, а усмјерен је директно против државе Босне и Херцеговине и суживота њених конститутивних народа.

Због тога је, сам по себи, један у низу нонсенса у овој земљи. Милош Лукић, в.д. директора "Службеног гласника Републике Српске", није, како неки вјерују, само колатерална штета у политичкој елиминацији Милорада Додика. И он представља дио ширег процеса у којем се суди једној идеологији, а не појединачним преступима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.