Логика на паузи

У Српској се ових дана догодило мало економско чудо, гориво је појефтинило. Не толико да се човјек запита да ли да спакује кофере и крене према мору, али довољно да се поново оживи добро позната мантра трговаца: "Кад гориво појефтини, појефтиниће и роба". Само што та роба, као и обично, изгледа није добила обавјештење.

Док цијена горива клизи наниже, цијене хране упорно иду навише. Не нагло и не драматично, него тихо, педантно фенинг по фенинг. Толико прецизно да се не примијети одмах, али довољно упорно да новчаник на крају мјесеца изгледа као да је прошао кроз финансијску центрифугу.

По тој логици, чак и кад би гориво пало на симболичну цијену, хљеб би могао да настави узлазном путањом. Јер се цијене одавно не крећу по трошковима, него по навици. А навика је постала главни економски индикатор и увијек показује само један смјер. Као лифт у којем је дугме за силазак не само покварено, него и службено укинуто "ради стабилности система".

Грађани су се у међувремену прилагодили. Куповина више није потрошња, него мала логичка игра. Питање "шта је поскупјело" више није питање него квиз без тачних одговора.

Тржиште се и даље позива као врховни судија, али све више личи на судницу у којој су пресуде већ унапријед написане, па се само формално читају ради протокола. Једино што је заиста стабилно јесте пад куповне моћи. Све остало је промјенљиво, укључујући и објашњења, која се мијењају брже од самих цијена. У том простору између рачуна, рафова и образложења која стижу брже од промјена, намеће се једно старо, али све актуелније питање ко је овдје луд, ко збуњен, а ко нормалан.

Луд је, по свему судећи, онај ко и даље вјерује да ће појефтињење горива стићи до рафова, као да економија има моралну обавезу да буде логична. Збуњен је онај ко сваког дана покушава да у овој математици пронађе смисао, као да је ријеч о грешци у рачуну, а не у систему. А нормалан је, изгледа, онај ко је одавно престао да поставља питања, не зато што је добио одговоре, него зато што је схватио да се одговори овдје не добијају уз рачун, него уз стрпљење и тренинг издржљивости.

Највећи парадокс времена у којем живимо јесте то што се све представља као рационално управо онда када престаје да буде објашњиво. Толико смо се навикли на нелогичност да би нас логика данас вјероватно више узнемирила него сама инфлација.

Раније се говорило луд, збуњен, нормалан. Данас се те улоге све чешће мијењају, зависно од дана, цијене и расположења на каси. И у том кругу стојимо сви, гледамо рафове, рачуне и једни друге. И свако у себи тихо покушава да одреди своју улогу, као у позоришту у којем нико није сигуран да ли је представа комедија или драма.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.