Кривине смрти

Трагедија у којој су на такозваној "кривини смрти" настрадали Стефан, Никола и Лука још једном је показала колико је погубна комбинација лоше путне инфраструктуре, неискуства младих возача и могуће неприлагођене вожње. Није ово прва несрећа на тој дионици и мјештани насеља гдје се све десило годинама упозоравају, причају о кривини коју нико озбиљно не схвата, док се не деси најгоре.

Апели за постављање лежећих полицајаца, заштитне ограде или бар озбиљније контроле брзине остајали су без одговора. Колико још људи мора страдати да би та кобна кривина, али и све сличне њој на нашим путевима биле озбиљно анализиране, да би били постављени лежећи полицајци, знакови упозорења, ограде поред канала? Годинама се говори, упозорава, али реакције су увијек закасњеле - кад је већ прекасно. Управо зато су многи изгубили повјерење. Јер превише пута су институције биле глуве на вапаје. Свака нова несрећа на том мјесту није само случајност, већ је то посљедица нечињења и наших поступака и лоших одлука.

Ова трагедија треба да буде посљедње упозорење возачима, посебно младима, да вожњу прилагоде условима на путу, али и надлежнима који упорно затварају очи пред очигледним опасностима. Цитат који одзвања у оваквим тренуцима долази од филозофа Артура Шопенхауера, који је рекао: "Живот се љуља као клатно између бола и досаде". Нажалост, за ове момке, клатно живота је стало у тренутку бола и прекинуто је немаром, импулсивношћу, али и системским пропустима.

Још је већи проблем што на нашим углавном лошим путевима брза вожња, нарочито међу младим и често неискусним возачима, уз неодговорно понашање прераста у образац који односи превише живота. Осјећај "непобједивости" који многи имају када сједну за волан, при томе не марећи за умор или чињеницу да су попили коју више, рецепт је за катастрофу, али то они који треба да виде уопште не примјећују. То не примјећују ни држава, ни општине, ни путна предузећа, инспекције, али и сви они који годинама знају да је нека дионица опасна, али не раде ништа. Само након смрти, након медијске пажње, појаве се саопштења, обећања и потом опет ћутање па све из почетка. Потом када све буде заборављено, опет нико не види путеве пуне рупа, неосвијетљене коловозе, црне тачке и разне "кривине смрти". Али се зато не заборавља гдје да буду стављени радари, да буде прикупљено што више новца од казни. Безбједност се не гради на казнама, већ на спречавању да се деси несрећа и превентивним акцијама упознавања младих и других возача са безбједном вожњом, исправком "кривина смрти" и црних тачака.

За црне трагедије на путевима сви смо помало криви, околина, систем. Одговорност је колективна, од сваког појединца иза волана па до институција које игноришу опасности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.